Opštinske novine

5*

Сликар Вељко Стано/еви^

87

Вељко Станојевић: Мртва природа с дињом — Рад из 1940 г. — Својина г. Милорада Ђорђевића — Уље

ћег времена и проласка кризе, бива упућен у једн руску болницу у Ници. I у остаје око три месеца и интензивно сликарски ради. Често је у друштву са чувеним руским скулптором модернистом Архипенком, који је ту имао свој стални атеље. Између њих се развија искрено другарство, али упркос томе као и упркос бесконачним дискусијама, обојица остају при својим ранијим схватањима: Архипенко при свом апстрактном крајњем левичарству, а Станојевић при свом еклектицистичком неореализму скроз прожетом класицизмом. У то време се кејовима Нице вукао већ крајње оронуо ликовно-уметнички револуционар Амедио Модиљани, који се данас убраја међу највеће француске модернисте. Станојевић се упознаје с њим И- с његовим делом, али упркос великог поштовања које је осећао према великом мајстору, овај га никада није могао одушевити. Поред ова два мајстора светског гласа, ту се, за време Станојевићевог боравка у Ници, нашао и директор Уметничке академије, познати импресиониста и ликовноуметнички историчар Одра. И он са Станојевићем много дискутује, бодрећи га да истраје на започетом путу. Поред тих странаца Станојевић се ту састаје и с нашим заслужним и великим сликаром Миланом Миловановићем, и често пров^оди у његовом друштву читаве сатз. Крајем 1916 год. Станојевић се као излечен враћа у своју јединицу на Солунски фронт,

а крајем 1917 год. прекоМандован је у Топографско оделење Врховне команде, која се тада налазила у Солуну. Ту му се, као званичном ратном сликару, пружају све могућности да се сав посвети својој уметности. Отада па све до маја 1918 год., он израђује читав низ скица за велике ратне композиције и, практички узето, безброј студија, скица и портрета војника и виших команданата. Известан број тих радова данас је својииа Министарства војске. Маја месеца 1918 год. Станојевић се поново разболео и као реконвалесцент понова је упућен на француску ривијеру. Срећан случај је хтео да он овога пута путује сувим путем, и то кроз Грчку, — поред Олимпа, Парнаса и Делфа. Ту му се пружа прилика да ужива и лепотама ненадмашне грчке пластике и архитектуре, што све на њега производи најдубљи утисак. На путу за Француску, што му као официру, који путује сам, није било тешко, — зауставља ое у Риму, где доживљује своје, до тада најдубље уметничке утиске. Двадесет дана он непрекидно, — у друштву Жике Лукића и Николе Бешевића, који су се ту затекли, — посећује бројне и пребогате римске музеје; понајчешће Ватикан, где стоји читаве сате запањен, — како ми то сам рече, — пред највећим делима старе грчке и римске класике и италијанске ренесансе, Најснажнију импресију чини на њега Микеланџелова фреска „Страшни суд" у ватиканској Сикстинској капели. То дело обилази сваки дан, откривајући у њему увек нешто ново, величанствено и управо божански креативно. И доцније, кад год је дошао у Рим, он никада није пропустио прилику да обиђе Сикстину. И данас сматра да је то најгенијалније, а у исто време и најједноставније и најкомпликованије ликовно-уметничко дело које је до данас створио човечански геније. Сам се предамном из-

Вељко Станојевић: Брање маслина — Рад из 1925 г. Својина г. Н Вуча — Уље