Opštinske novine

88

Београдске општинске новине

разио да му је то дело постало управо опсесија и да према њему ооећа најдубље, пр.аво религиозно, поштовање. Све што је он ту видео, — и антички Рим, и Рафаел, и Леонардо, и цела ренесанса, све је то нашло тако снажног одјека у његовој уметничкој души, да је он осетио да је нашао свој прави пут. С великом тугом он се ипак од свега тога откида, јер га на то сили војничка униформа у којој се налази, одлази у Мароељ да се јави војним властима, које га по том упућује у Ницу на опоравак где он опет марљив10 сликарски ради. Т у га затиче крај рата и он одлази у ослобођену отаџбину, задржавајући ое колико је то било могуће, по разним италијанским културним центрима, — Фиренца, Рим, Напуљ, — и прелази на Крф. '1 у се састаје и обнавља старо пријатељство с Костом Миличевићем, и пресрећан што се окончао тај несрећни рат, који је одузео толико енергија и толико понајбољих снага читавој његовој генерацији, — поново се баца с највећим оптирлизмом и младеначком енергијом на рад. Ту израђује петнаестак пејзажа, који су му доцније тако корисно послужили за шегове велике ратне и историске композиције. Али, и томе је брзо дошао крај, јер је било већ крајње време да се јави својој команди, која је у међувремену већ стигла у Београд. Међутим, иако је и даље морао остати под заставом, у Врховној команди, он ипак има доста времена и веома погодне услове да најозбиљније прилегне на посао. Те, 1919 год. он први пут излаже јавно, и то као шст београдске групе „Лада". „Противно свим очекивањима домаће критике, Станојевић је већ у почетку дао стваралачку зрелост и потпуна дела." (Г. Крклец у „Прагер-Преси" од 26 јуна 1925 год.). Убрзо после те изложбе, почетком 1920 год., ^он је демобилисан. Ту настаје један велики прелом у његовом

Вељко Станојевић: Наузика — Рад из 1926 г. — Својина Мин. шума и рудника — Уље

Вељко Станојевић: Моја жена при раду — Рад из 1940 г. — Код аутора — Уље

животу, боље речено, у његовом уметничком формирању. Он тек сада долази у прилику да се заиста сав посвети својој уметности. Први његов корак на том путу јесте одлазак у Париз, који је још цео век пре тога био не само слободарски и демократски, неш и културни центар, боље речено жижа, читавог образованог света; можда више од свега у ликовно-уметничком животу. Немогуће је, иако би то било потребно и веома интересантно, на овом месту писати опширније о томе шта је то управо у ликовноуметничком смислу био Париз двадесетих година овог века. То је предмет читаве једне историје, и зато ћемо се ми овде морати задовољити, мање-више, самом констатацијом да је то баш епоха кулминације свих могућих и немогућих експеримената у ликовној уметности; на бази сезанима — то су били углавном кубизти, вангогизма — фовисти и реноаризма — модерни умерењаци. Позитивне тековине револуционарног импресинизма извитопериле су се у култ најнегативнијих инспирација, декаденције :и психопатолошких ексцеса. У том хаосу безбројних нових школа, безбројних зама", прогласа, манифеста, најјефтинијих скандала, ступидности и вулгарности, згажене су и поломљене све таблице уметничких канона. Закони пропорције, перспективе, линије, боје, тонске вредности, односи топлих и хладних