Opštinske novine

Сликар Ввљко Стано/еви-!!

"1 - :

Вељко Станојевић: Избор врховног вожда — Рад из 1936 г. — Својина г. Цинцар-Марковића — Уље

боја, — укратко све оно што је претстављало и што претставља тековине најгенијалнијих појединаца од алтамирске шпиље, преко Египћана, Асираца, класике, византиске уметноста Леонарда, Рафаела и Рембранта до Енгра, све је то проглашено за бесмислицу, попљувано и погажено. У том хаосу су се пласирали безбројни антиталенти као неки револуционарни новотари, а све новије и новије школе престизале су једна другу. Кулминација свег тог варварства, свих тих прорачунатих скандала и патолошких ексцеса, — евих тих Мадона с брковима, слика маланих магаречјим реповима, портрета с комадићима стакла уместо очију, слика с налепљеним комадићима шибица, чуперцима косе, отпацима сукна, исечцима фотографија и новина, :и голих људи по улицама, била је једна лудачка анкета, пр.зд којом управо стаје мозак: „Треба ли спалити Лувр." Тј, треба ли спалити и уништити све вековне тековине, човечје генијалности, скупљене у тој најбогатијој збирци на свету, и кренути сасвим новим, никоме јасним путевима. Вељко Станојевић је пратио цело то чудво и лудачко збивање с великим интересовањем, у најбољој намери да га схвати. Све то на њега не производи никакав негативан утицај и он задржава јасан поглед на ствари и појаве око себе. Инстинктом расног и ди-

сциплинованог Балканца кога су вековима варали и обмањивали, и који је кроз то с гока.) огромно животно искуство, процизан поглед на ствари и велико неповерење, — ;к©а^Јј»е импонују ни блештаве фанфаронаде,' фразе, ни застрашујуће претње, ни лгГска1!а обећања, — он све то проживљава веома хладнокрвно; стоји од свега тога на потребној дистанци и настоји да извуче максималну корист, тј. да што више ваучи. И док неке његовз колеге пуштају да их понесе струја тог лудила, и постају дивљи фовисти или мутни импресионисти, Станојевића не напушта здраво расуђивање и он паралелно с тиме обилази и даље Лувр и остале музеје, где с несмањеним дивљењем и потенцираном жеђу изучава Тинто рета, Леонарда, Рембранта, Делакроа — настојећи да уђе у саму битност њиховог стварања, и, да као млади почетник, од њих што више научи. Паралелно с тиме он одлази у академију ,,Д' ла гранд Шомијер'', где се усавршава у акту; већ увелико ради самостално и почиње да излаже прво у „Салону независних", а потом и у „Пролећном" и „Јесењемј". Критика га веома лепо дочекује. Запажају га и о њему се веома лепо изражавају први француски, а самим тим и први светски, ликовно-уметнички критичари: Морис Рајнал, Тиебо-Сисон, Камил Моклер, Франсоа Фоска, Валдемар Жорж и други. Конрадо Пав^олини, на пр., реферишући у миланском „Месечнику за културу и уметност Л' Есаме" о паришком „Јесењем салону" 1924 г., поделио је све излагаче у три групе: постимпресионисте, фовисте и метафизичаре, и пошто је Вељка Станојевића метнуо у трећу групу, написао је следеће: „Најбољи кога сам тамо запазио јесте Вељко Станојевић са својом „Девојчицом при тоалети", солидно сазданом у једном модерном ентерјеру". Исте те

Вељко Станојевић: Мотив из околине Чачка — Рад из 1940 г. — Код аутора — Уље