Opštinske novine

Књижевни додашаИ

На београдском гробљу — Сећање на две београдске књижевнице —

Десети децембар прошле године освануо је суморан и пун магле. И моје расположење тога дана било је у складу са природом. Обузела ме оета и туга. Објава у београдским листовима о помену на гробу великог државпика Николе Пашића нригодом 14 годишњице његове смрти одвела ме на гробље. Кад сам крочила на главну капију, задивила ме и очарала дивна слика. Хумке по кривене сланом, а тако и све биљке око њих као да је снег пао. Ваздухом се ширио мири тамњана. Око Пашићева гроба окупљено је једва педесетак људи и жена. Гроб је окићен љубичастим цикламама, чије се боје преливају од најсветлије у најтамнију. Неколико веза карамфила и белих ружа. Дан магле и белине. Ту је супруга благоупокојеног, госпођа Бурђина. Да ми је знати како је изгледала као невеста, млада Тршћанка, кад је из Трста дошла у Србију.. Зажелела сам да ми је једне хладне, зимске вечери седети уз стару госпођу, да ми прича о евоме супругу. Сва новија историја Србије везана је за име и кућу Николе Пашића. Велики свештеник, Николај Велимировић, на чији ое глас окупља млада Србадија, моли за упокој великог државника. 11о.мен је свршио и сви се разиђоше. Није ми се дало да пођем са гробља. Овде почивају они добри стари Београђани. Ту су земни остаци и оних што све дадоше за част и славу свога града и отаџбине. Гроб до гроба. Споменици од црнога или белога мрамора, од белога камена, дирљиви натписи, земљане хумке загрнуте и забусане, са дрвеним крстовима. Неке велике и богато израђене гробнице пусте су и неокићене, а понека најскромнија хумка окићена је најскупоценијим свежим ; цвећем. Министар лежи до радника, војник-редов до генерала, сељак до банкара, и тако редом. Стигла сам до споменика палим борцима у одбрани Београда. Горњи део лика српског иојника једва ое види од густе магле, која је тога јутра притисла Београд Кроз маглу гледам орлушину... Да ли се миче? Не, не може да се макне, добро је пригњечена. Над њом је стари топ. Хтела бих с њим да разговарам, да га оживим:, да му дадем душу, да ми прича о ономе што је било и прошло... Спустим се у Костурницу. Ту су остаци младих јунака што еу бранили овај дивни град. Некима се име зна; записано је на сандуку. Читам имена и сваком поједином захваљујем: „Хвала ти, Драгољубе, хвала Јоване, хвала Светозаре!" Многа су ми презимена по-

зната. Једнако се презивају људи и у мом крају, на Јадрану. Баш једнако. — Хоће ли наша деца бити јунаци као и ви?... Зашто су вас оставили овде, далеко од живота који бруји?... По народној песми, мајка није дала да јој децу у гробљу сахране, већ у зелену башћу под наранчу, где ће њима често одлазити. И ови би јунаци морали почивати у шгцнетнијем перивоју, усред града, да наша омладина види њихове гробове, да осети лепоту њихове жртве. Са висине загрлила сам погледом 1 безброј гробова. На левој стоани, уз главни пут, натпИси су латиницом. Ту су закопани католици. Христос је волео једнако све људе. Наједном зачујем! кукање и лелек. Сестра нариче за сестром, онако као сестра Батрићева у „Горском Вјенцу' за братом: својим. Још има поезије и љубави... Спустим се наниже и предамном искрсну споменик. На њему госпођа у старчнском оделу: сукња до земље, мали старомодни шешир на глави, лепеза виси о руци. Уставим се и загледам у бели кип жене. Учини м:и се да м^е зове. Примакнем се, приђем ближе. — Добар дан, непозната госпођо! Нисам вас никада овде видела, а ипак сам много година ту. — Нисам, госпођо, никада овде долазила. У Београду сам више пута била, али нисам долазила на гробље. Походила сам само живе. Сада сам се сасвим преселила у Београд. — Допада ли Вам се Београд? — Много, много м!и се допада, драга госпођо, бели град са две реке. Диван је Београд. Велик и модеран град. Јуре трамваји и аутомобили. Дућани са богатим излозима Личи на велике светске вароши. Волела бих да звам како је изгледао Београд у Ваше доба, када сте с лепезоМ о руци пролазили улицама или се возили фијакером? — Лепа су била моја времена. Све је било домаће и интимно... Разговор са белом госпођом прекинула је група људи и жена што су се приближавали гласно разговарајући. — Збогом, госпођо, навратићу још понемад... Гробљем пролазе жене у црнини са веловима. Сузне очи одају дубоку жалост. Неке носе корпе са јелом за подушје. Понајвише носе цвеће да оките гробове. Чујеш како разговарају о болестима, о тешким самртним часовима, о погрешним! диагнозама, о лековима, о поменима и парастосима. Желим да походим два гроба, сећајући се двеју жена, београдских књижевница Милице Јанковић и Данице Марковић. Упознала сам