Opštinske novine

На београдском гробљу

93

их на Јадрану. Нзихову успомену носим дубоко у срцу. Једног врућег летњ.ег дана 1914 год. упознала сам се са Милицом на сплитском купалишту „Бачвице". Сунчала сам се на плажи заједно са својим сестрама и другарицама. До мене на жалу седела је непозната госпођа. Ноге је потпуно покрила влажним песком, који је сушио сунчани жар. Устала је да уђе у Море. Помагала се штаповима. Видела сам да јој је тешко, па сам : јој понудила да се наслони на моју руку. Примила је и много ми захвалила. Ноге су је болеле. Биле су изобличене ► од реуме. Од тог момента датира наше познанство. Сваког дана смо разговарале. Упознала се и са другим девојкама што су долазиле да ое купају. Интересовала се за наше прилике, радовала се нашем патриотизму и осетила је колико желимо да се ослободимо ропства. Соколила нас је: „Све ће да буде онако како ви желите". Дошао је Видовдан и атентат у Сарајеву. Милица се много забринула. Што ће сад да буде? Биле смо у очекивању великих нових догађаја. Једнога дана није дошла. Сутрадан ми рече: ..Данас је код мене у хотелу био претрес. Мислим да ми власти неће дозволити борављење у Сплиту.. Много ми је жао што ћу морати да одем из овога дивног града. Ваше сунце помаже мом здрављу, а и Вас ми је жао оставити. Надајте се... Сада би могло да се оствари оно што ви желите..." Драг.а Милице! Долазила си и после на твој Јадран, који си толико волела и сећале смо се твог првог доласка... Све пролази. Данас ја тражим твој гроб на београдском гробљу. Живим у Београду, за којим сам и у најранијој младости чезнула, о којему си ми ти много причала. Шетам Калемегданом, гледам Београд, гледам Дунав и Саву, а видим их твојим очима, волим их твојом љубављу. Сећам се што си ти о њима писала: „Каква ширина на висини, какав поглед! Просто један чудесан, срећан случај! На платоу, (над двема великим европским рекама, наш Калемегдан и наш град! Ове бедеме, ове старине, треба оковати у злато и чувати као очи у глави.. Ружица црква, кула Небојша, какви споменици, колико поезије! Ми смо тај народ, који је умео да испева поред толико других и песму „Диоба Јакшића", где месец звезду Даницу кара што је дангубила три бијела дана. А она се брани да је над Београдом стајала и гледала чудо: како браћа Јакшићи деле очевину. Колико истине, узвишене поезије и дубоке филозофије има само у тој једној песми. Погледајте! Величанствена је ствар ушће Саве у Дунав. Зар не? То је догађај који не престаје догађати се пред нама. Блистава, љупка, млада, али снажна и моћна Сава, која је довде имала свој лепи живот и своју личну славу, пред нашим очима престаје да живи сама за себе, губи своју индивидуалност, пре-

даје се Дунаву и постаје једно с њим. Даје 1му своје име и свој живот. Волим Саву, она тако освежава наш Београд, волим је, пољубила бих је, плакала бих... ...И Београд тако волим и још више, ггисала је Милица. — И он је древан и вечан. Много се борио, многе навале одбијао. Небојша, који је своје име дао кули Небојши, стајао је на мети целом 1 свету, истоку и западу, северу и југу — Много је страдао, много је жртвовао, много крви низ бедеме у Дунав пролио, али је увек остајао неустрашиви јунак. Много те чуда видео, али он још није проживео свој живот, тек има да живи и да се развија, и он неће никада умрети...." Даница Марковић, добра, ведра песничка душа. И она је дошла на ]адран жељна Далмације о којој је песме певала. Очарана лепотом мора, давала је израз среће свакој својој речи. Све јој |е било лепо и прелепо: и •море, и сунце, и Марјан. Друговале смо цело време њеног боравка у Сплиту. Зажелела је да обиђе и друга места у Далмацији, да види карактеристике и лепоте Трогира и Каштела, старе Салоне и острва. Походиле смо и манастире на реци Крки.. У друштву књижевника и новинара возиле см^о се чамцем од Ронћислапа до православног манастира св. Арханђела, задужбине Јелене Шубићеве, сестре цара Душана. Задржали смо се цео дан да разгледамо знаменитости, примљени и угошћени познатом гостољубивошћу манастирских калуђера. Из св. Архангјела возили смо се опет лађом до острвца Висовца, на коме је католички манастир и црква. Мало ко зна за романтичну лепоту тог краја, који се може по својој природној лепоти упоредити са најлепшим пределима. Висовац, као и св. Арханђел, сав је у зеленилу и питомини. Један фратар, оборена погледа, показа нам руком, над главним вратима манастира „Клаусура". Разумеле смо. Могла су да уђу само господа. Даница се разочара. Понудише нас смоквама и ракијом. Даница одби: „Кад ми не даду да уђем и да видим што је вредно да се гледа, нећу да примим почашћење." Пред одлазак донесоше књигу посетилаца, да забележимо посету и потпишемо се. Док је Даница писала, надвили смо се над њом да видимо што пише. Сећајући се Матавуљева „Бакоње фра Брна", ћирилским словима започе Даница: ,,У постојбини дичнога фра Брне..." надовезујући о лепоти природе, места и Матавуљевог дела. На повратку једили смо је, ради онога што је написала, не знајући да Матавуљево дело није по вољи часним оцима. —оОставила сам бело гробље, вечно боравиште највећег броја Београђана, понављајући речи Милице Јанковић: „Волим Београд душом и срцем, животом и смрћу!" Марија Роца 6