Opštinske novine

Ушшничка хроника

Две изложбе младих (Изложба Александре Божић и Бојане Бекљанов)

(Мала сала Уметничког павиљона од 29гХЊ1940 до 10«1г1941 године). И Александра Божић и Бојана Бекљанов су још веома младе; тек што су завршиле гаколу, и то код нашег познатог сликара Ђ. Радовића. Ово је њихова прва изложба и заиста се без икаквих ограда може да каже, да ове две младе сликарке претстављају веома озбиљне каде нашег сликарства. Овако младих, а већ толико изграђених уметница, у нашој најмлађој сликарској генерацији заиста више нема. Палета г-ђице Александре Божић веома је богата, весела и чиста. Њени пејзажи — особито „Околина Књажевца", „Пашино Брдо" и „Виноград — управо трепере од ваздуха и богатства боја. То су заиста искрено проосећана и солидно простудирана дела, у којима се осећа по нешто од топлоте и влаге нашег поднебља. И то специфично нашег, упркос томе што се у њима осећа далеки утицај Бонара, Писароа и Сислеја. Осећа се код њеј и утицај импресионизма, али не као манира, као момснтане моде, него као добре школе у којој је она солидно научила шта је то ваздух и колики је његов значај у сликарству. Слично је код нас, још почетком овог века, радио познати хрватски сликар Фердо Ковачевић. У својим „Дулецима" Божићева је дала једчу дивну и за своје године ретко успелу студијју материје. У портретима је слабија; изгледа да нема много осећаја ни за спољне ни за психичке карактеристике и финесе даних индивидуалитета. Она је изразито колористички таленат, који се међутим не изживљава искључиво у колористичким егзалтацијама, него веома солидно студира и цртеж. Мотиве брижно изабире, солидно их студира и пажљиво израђује. Све то обећава да ће се она развити у оолидну сликарку и ја верујем да ће идућих година њена платна бити увек запажена на нашим „Пролетним" и „Јесењим" изложбама. Н>ена колегиница Бојана Бекљанов, бави се, судећи бар по овој изложби, — искључиво графиком, и то крејоном. У тој техници она се, за своје године> довинула заиста до великог успеха. Њену, вероватно песнички расположену душу, привлачи скоро искључиво тишина и мистика шуме, шумских путељака, шумских поточића, врбака, осамљених шумарских кућица итд. Нигде на њеним сликама ни живог створа. Само тишина, треперење ваздуха између грана и контрасти светла и сенки, које она дај|е у веома богатој скали белоцрног. Сваки њен потез и свака њена сенка су веома солидно простудиране и сензибилно дане. Нема ту никакве позе, никаквих лажних експериментисања, који понајчешће служе као одлична камуфлажа незнања и недаровитости, ни никаквих случајних ефеката. И ово је један реалан таленат, који ради озбиљно и без икаквих разметања.

ИЗЛОЖБА САБАХАДИ0А ХОЏИЋА (Мада сада Уметничког навнљона 9—26 феб.). Познат по својим честим суделовањима на заједничким изложбама, а још више као новински цртач, овај млади сликар се овим појављује по други пут пред београдском јавношћу, са својом колективном изложбом. Хоџић спада међу оне веома ретке муслимане, који су се, упркос верских традиција, посветили сликарству; али је ипак, ни уз најбољу вољу, нисам могао у »еговом сликарском делу наћи савршено ништа што би оправдавало сугестије отварача ове изложбе књижевника Хамза Хуме, да се у Хоџићевим сликама „иако у пригушеној мери", налазе вредности суседног муслиманског Истока „које у Хоџићевом сликарству тињају, док не нађу одушка свом потпуном распиривању." Међутим, Хоџића не интересују чак ни мухамедански, боље речено, босански, мотиви. Изузев једне једине слике коју сам запазио — „за мангалом" а која, сем мотива, са чисто ликовног гледишта не садржи савршено ништа специфично мухамеданског, Хоџић је изложио читав низ платна и картона која већ на први поглед сведоче да је и он прошао кроз Париз тражећи у њему инспирације. Не би се смело рећи да он лети за ефектима, да прави бравурозне скокове, али је несумњиво да се он још увек не може ослободити извесних опсесија које је доживео у неким париским галеријама. Плава боја, која доминира у највећем броју његових слика, у „Сремском пољу" је дошла управо до невероватних колористичких несраз^чера и до дречеће сировости „вешплава". Уопште Хоџићеве боје су све мање-више сирове, онакве какве се налазе у туба ла. У цртежу је далеко бољи, снажнији, изразитији, прецизнији и реалистичнији. Ту он с релативно малим средствима постиже доста лепе резултате, иако извесни његови цртежи доста потсећају на познатог хрватског графичара Крсту Хегедушића. Форме су му редовно солидно простудиране, да у једном акту кредом досегну управо вајарску снагу. Пастели му нису пастели, него цртежи бојадисаним оловкама, као што му ни гваши нису гваши, него цртежи четком; и мени заиста није јасно зашто овај сликар ради у техникама које му не „леже." Хоџићевим бројним мотивима из Београда не би се могло порећи чисто илустративна и документаторска вредност, али од београдске атмосфере и београдског специфичног поднебља, ја заиста у њима нисам могао наћи ништа. Судећи по свему, изгледа да је Хоџић далеко бољи графичар, него колориста, — и моје је мишљење да би требао да ое он окуша и у осталим бројним графичким техникама, где би имао, вероватно, више успеха. Звонимир Кулунџић