Opštinske novine

Некролог

Милош П, Радојловић — Београд је изгубио свог популарног грађанина, а Општина београдска једног истакнутог већника —

Стари наш родољубиви, борбено национални, српски и патријархални Београд са турском калдрмом и наереним кућерцима у зеленим гајевима, али са срцем топлим и пуним љубави за све што је честито и ваљано, за све што је родољубиво и патриотско, као и нова велика и модерна европска престоница Југославије, са својим облакодерима и савременим установама једног велеграда, подједнако су осетили велики

Милош П. Радојлоиић

губитак поводом смрти једног одличног нашег суграђана, несумњиво Београђанина, честитог и вољеног Миљоша П. Радојлозића, инжењера и дугогодишњег одборника Општине београдске, истакнутог јавног радника, који је свим својим бићем био целога живота посвећен раду за опште добро, нарочито за добро и напредак свога родног града. Нема Београђанина, да му није познато и име и импозантна личност Милоша П. Радојловића, чију смо

лепу и коруплентну појаву наочитог витеза, увек усправна држања и чврстог хода, могли кроз низ година сретати на свима јавним манифестацијама и чије је популарно име било у вези са многим успесима наше Општине у којој је преко четири деценије сарађивао са вољом и љубављу. Милошко, како га је из милоште звао огроман крут његових многобројних пријатеља и поштовалаца не само у Београду но по целој нашој земљи, рођен је Београђанин. На дан 2 августа 1876 године нашло се шесто мушко чед|о у кући опште поштоЕаног грађанина београдског, чувеног Петра Радојловића, окружног начелника у пензији и бив. ађутанта Књаза Александра Карађорђевића. У строго патријархалном кругу једне тако угледне престоничке породице растао је уз своју старију. браћу: Радоја, једног од најистакнутијих наших новинара, начелника Министарства пошта и начелнигаа у штабу Врховне Команде за време ратова; Ђорђа, трговца, претседника Трговачке коморе и једног од најагилнијих водећих радника у Црвеном крсту; Љубу, београдског трговца и резерввог потпуковника, који је као командант београдског станичног батаљона стекао великих заслуга у одбрани Београда; Милана, вишег железничког чиновника, који је у рату изванредно послужио и био први шеф станице у ослобођеном Скопљу; и Драгољуба, претоедника Државног Савета и резервног судског потпуковника, који је такође у рату часно приложио свој обол. Угледајући се у старије, био је за углед целој својој генерацији. Сва браћа Радојловићи понели су из куће у живот најлепше традиције грађанина, човека, Србина. Били су кроз више од пола века у првим редовима најутицајнијих и најистакнутијих људи, не само у своме сталежу но уопште у јавном животу. Мезимац такве куће, Милошко је био њена дика и њена радост. По свршеној техници у Митвајди у Немачкој повратио се у Београд и отпочео да води приватну инжењерску праксу са врло лепим успехом. Способност""и Радојлоловићевска савесност. на послу дигли су утлед његове младе фирме, чија је оолидност била општепозната. Много заузет разгранатим пословима, Милошко је умео увек да нађе довољно слободна времена, ма то било на уштрб потребног одмора, да узме врло жива учешћа у многим манифестацијама јавна живота. Снажан као планина, наочит, ванредно лепо развијен, атлетска изгледа, расни претставник наших поносних Рудничана, одакле по оцу води порекло, милолик као пролећно сунце, припадао је групи првих наших пионира витештва и |Сјпорта. У Берлину и другим немачким