Opštinske novine

Страна 2

„ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ"

Број 48

РАДОСТ И РАД

Либера.тизам се много поиосио тиме што је ослободио човека, што му је дао политичку слободу. Та опојна дрога је служила демократским медицинарима као сретство да ублаже бол народа, који је економски робовао. То ропство је природан и неизбежан сапутник либерализма, који оставља економски слабије на милост и немилост економски моћнима. Национал-социјализам је стварно ослободио човека, јер је ослободио његов рад од ланаца бесавесне експлоатације, од анархичних односа између понуде и тражења радне снаге, од страшних утицаја коњунктура и криза. Национал-социјализам је у ствари дао нов садржај појму „рад": он је рад подигао са нивоа „посла" на степен „радиности". Уместо рада-проклетства сада постоји радостан рад. Радостан зато што је сваком човеку очигледна његова социјална функција, сваком је осигуран бољитак према способностима и марљивости, према сваком је обезбеђено правично поступање, сваком су отворена врата уживању у лепотама живота. То се уживање не сматра више приви-. легијом горњег друштвеног слоја, него животноМ потребом свакога, јер је одмор у лепом расположењу неопходан услов за даљи продуктиван рад. Сада ми у Србији организујемо рад изнова. НиЈе потребно да подражавамо туђе узоре, нарочито оног света који нестаје. Али, мислимо, потребно је и паметно увести оне новине социјалног поретка које победнички освајају народне масе нашег континента и других континената и које су несумњиво резултат народног духа, победника у борби против реакционарних демократских заблуда. Не говоримо о подражавању облика, него о усвајању духа и смисла нових социјалних форми. Говоримо о принципима а од тих принципа најважнији су: рад је дужност, а истовремено и право сваког грађанина. Рад је извор бољитка сваког појединца и без рада нема зараде. Пожртвованим радом грађанин служи својој отаџбини, а отаџбина му се одужује брижљиво задовољавајући његове моралне и материјалне потребе. Подвлачимо речи Комесара за пољопривреду, г. Васиљевића: „Успровођењу нових привредних мера имају се напустити и старе административне методе". Ту истину треба да упамте они који су на своје садашње, послератне положаје, донели старе навике административне нецелисходности. У једној Генералној Дирекцији која рукује највећим државним привредним добром, у којој су запослене хиљаде радника, екзекутивног особља, техничког и административног чиновништва, прописано је сада осмочасовно радно време, без одмора недељом и празником. Нема говора да ће у садашње време увођење осмочасовног радног дана и у канцеларијама одговорити потребама, уколико ће се смањити број чиновника. Али установљено радно време од 8 до 12.30 часова и од 15.30 до 19 час. никако не може да буде у сагласности са лозинком — рад је радост. Код оваке поделе радног времена чиновник не може никад да изиђе са својом породицом, не може да сврати у чаршију ради куповине потребних ствари. Он је роб канцелариског времена. Међутим роб никад не даје онолику продукцију у послу као човек који радосно врши своју дужност. Треба увести радно време тако да се обезбеди и државна потреба и да се службенику да могућност да буде задовољан радом и животом. Што се тиче непрекидног рада без суботњег поподневног одмора, без одмора недељом и празником — то је невероватно бесмислено. Овде видимо не само непознавање психологије рада, него и физиологије животног организма који није у стању да ради без предаха. Про-

дукција се повећава регулисањем рада и одмора, а никако не бескрајним повећањем радног времена. Тај рад недељом био је одвајкада омиљен нашим старим административцима, који нису знали на шта да употребе преподневне часове недеље, па су долазили у канцеларије и недељом тражећи да долазе и чиновници. И тим се анахроничним начелницима чинило да су невероватно свесни своје дужности кад толико часова недељно, па чак и на празничне дане, седе у својим канцеларијама. Дужим запослењем делова за седење никако се не повећава продуктивност рада једног чиновника. Али код старих метода администрирања било је важније „бити на раду" него „радити". То је разумљиво: много је лакше пазити на редован долазак и одлазак него рационализирати рад и у што мањем радном времену продуцирати што више. Тога не сме више да буде. Радник и чиновник треба напорно да раде код машине и за столом, да раде за добро народа. Али тај рад не треба да убија радост живота, не треба да ствара робове. Слободан човек, који радо врши своју дужност, који радосно ради, најкориснији је за заједницу. То је правило које треба да имају на уму људи старих административних појмова — ако хоће да буду организатори новог нашег социјалног живота, организатори радосног рада. Мр. Поврптак пуномоћника Министарства спољних послова код војног Заповедника у Србији Београд, 29 маја (ДНБ) Данас је поново стигао у Београд, враћајући се са службеног путовања у Немачку, посланик г. Феликс Бенцлер, пуномоћник Министарства спољних послова код Војног заповедника у Србији. ♦ Посланик г. Бенцлер 2 маја ове године ступио је на чело надлештва пуномоћника Министарства спољних послова код Војног Заповедннка у Србији, надлештва које је успостављено место бившег Немачког посланства у Београду. Посланик Бенцлер рођен је 10 марта 1891 године у Хановеру. Завршивши правничке студије, ступио је прво у судску струку. Учествовао је у Светском рату. Године 1919 ступио је у службу министарства спољних послова, у којој је у току наредних година, једно за другим, заузимао следеће положаје: саветника посланства у Берну, вицеконзула у Амстердаму, саветника посланства у Будимпешти (пуннх пет година) н најзад, положај заменика начелника Одељења за привредну политику Министарства спољних послова. Од 1937 до 1940 године посланик Бенцлер био је на положају генералног конзула у Амстердаму, па је затнм у разним нарочитим мисијама упућиван у Балтичке Земље и у Русију. Од јануара 1941 посланик Бенцлер био је претставник Министарства спољних послова при армији генералфелдмаршала г. Листа, па је у том својству службовао у Румунији, у Бугарској, а у последње време у Грчкој.

Ко је армнски генерал Душан Симовић

Оно што се сада затиче и налази по војним, дипломатским и политичко-управним архивама бивше Југославије толико је обимно и важно за проучавање и ради сазнања под којим је условима годинама живео несретни југословенски народ, да се још увек не зна док се све не прикупи и среди, шта је од свега тога најважније. Корупција је битна и главна одлика свих докумената. Од пандура до министра, крало се на мало и на велико, све се било корумпирало. Атаковало се на част и образ. Стицале се каријере и синекуре до такве мере да су се неправилност и безакоња граничили са злочином према појединцима и према својој држави. У том вртлогу, пировању и оргијању једне исте, константне клике да утврдимо само једну чињеницу, да поменемо само реч-две о човеку, који је, уз помоћ Енглеза, масона и Јевреја извео 27 марта преврат и потом се ставио на чело југословенске владе и југословенске војске. Тај господин, или боље рећи ноторни афераш, плагијатор, клеветник и женскарош, све је био друго само не човек и само не војник своје отаџбине. Зове се Душан Симовић, ар.миски ђенерал. У нашим је рукама оригиналан рапорт ваздухопловног пуковника Душана Радовића упућен још 26II-1940 министру југословенске војске. Иако нижи, потчињени, пуковник Радовнћ опТужио је још тада свом главном старешини Симовића за афере, за плагијат, за клевете, за паковање и измишљање шпијунских афера, јер се и тим пословима Симовић радо бавио, само ако је требало да се ослободи противника, који су му сметали. Али ништа се није предузимало да се Симовић постави на своје место. У нашим је рукама и акт пуковника Радовића о богатству ђенерала Симовића, о богатству и његове фамилије, чудном и мистериозном, о наградама које је делио својима, кад је био начелник Главног ђенералштаба и кад је био командант целокупне авијације. Све је то тако просто, убедљиво и доказано, да се морамо запитати: шта је скривио српски народ да га ови и овакви људи, готови на све и на свашта, поведу против Немачког Рајха? И зар су смеле и могле српске партије, које су све ово знале, да делегирају своје прве чланове у в.таду оваквог корупционаша? Јасно је да су и радикали и Демократска и Земљорадничка странка то могле да учине једино по наредби масона и ради енглеских фунти и америчких долара, како то сав српски народ верује и јавно то своје веровање данас испољава. Али пред нама је, управо у рукама нашим, оригиналан акт ђенерала Душана Симовића, писан и потписан лично од њега 28 фебруара о. г., који је упућен Суду за заштиту др-

Бритаиски адмиралитет јавља: Пропаст британске тешке крстарице »Јорк«

Амстердам, 29 маја (ДНБ) Британски адмиралитет саопштава да крстарицу „Јорк" треба сматрати изгубл>еном. У саопштењу се вели да су најближи сродници чланова посаде обавештени. У поменутом извештају вели се даље да је поменути брод пре неког времена оштећен и да се, у часу кад је отпочела битка о Крит, затекао у Заливу Суда, где се налазио на оправци. Тамо је брод у неколико махова тучен бомбама. Крстарица „Јорк" имала је 8.250 тона, а развијала је брзину од 32

чвора. Била је пуштена у море 1922 године.

жаве и примљен у истом Суду 5 марта ове године. У том акту открива се прљав карактер његов, његова болесна амбиција и његова дрскост, кад своју ниску личност покушава да спасе пред једним изванредним судом изјавом, како се не гађа у овим тешким моментима он и његов корупционистички рад, већ воЈска и држава, — Југославија! Цинизам и дрскост својствена само онима који су иелину стављали у своју личну службу. То је уосталом вековни манир свих лопова на свету, који, кад краду, узвикују: „Држите лопова!" Из те тужбе, из тог акта Симовићевог види се, дакле, једна груба, у свету невиђена, чизмарска логика: пуковник Радовић је сумњив и Драгутин Динић, војни лиферант, је сумњив, јер један и други лепо живе, а Динић има чак и Мађарицу за жену! Али у тим констатацијама открива се Симовић и оптужује самог себе, кад даље узвикује да Динић има веза у Београду, да Динић покреће интерпелације у Скупштини, па га зато треба огласити за шпијуна, пошто одаје државне тајне, које су у Југославији биле, уствари, пословне тајне Симовића и његове лоповске братије. И збиља Динић је годину дана био у затвору по вољи Симовића и тек данас, кад је Југославија слишћена, дошли смо до овог важног акта који ће вероватно опрати част овог несретног човека. С прикупљањем материјала наставља се. Али ово што сада имамо, а нарочито поменути акт самог Симовића од 28 фебруара о. г. строго Пов. В. С Бр. 65, као и силне оптужбе које су против њега изнете и раније, уз то и нарочито решеност Краљевске владе пре 27 марта да га пензионише и изведе на суд за корупцију, за плагијат и клевету, казује и доказује, да је Симовић прихватио енглеску понуду за организовање и извршење удара само зато што је био дешператер и што се налазио пред апсанским вратима за прљава дела. То је енглеска обавештајна служба добро знала, њега намамила и на власт довела, као и оне демократске вође грађанских партија које су вегетирале годинама без партијске војске, без ослонца у народу, па је тако и морало доћи до рата. Кад ово, кад наредне публикације сазнају Срби, као што су дознали непобитне чињенице изнете у последњем говору Вође Немачког Рајха о Југославији, како ће бити Србима? Како ће закукати до Бога да се чује кад виде и увиде ко их је претстављао, ко их је водио и предводио, ко их је навео и због чега је морала обноћ да нестане Југославија?! А водио их је, ето и предводио човек који је преко лешева, преко части појединаца ишао да стиче богатство и славу, па је, осетивши да ће једном морати да положи рачун, гурнуо целу своју земљу у катастрофу, само да би утро своје прљаве трагове. Разапео је своју отаџбину на крст само да не би био прикован у њој на срамни стуб. Али народ га већ прикива на издајнички стуб. Сад се нашао у свом елементу, међу лордовима енглеским и у кругу светске чивутарије, која га таксира као слабог и лошег најамника, јер није извршио обећање, није заслужио оно што је већ примио, он и његови помагачи. Миодраг М. Савковић уредник „Малих Новина"

Како је заузета Канија напад. Са беспримерннм полетом и дивном храброшћу продрли су немачки планински ловци у британске положаје. Борбе прса у прса завршене су уништењем и заробљавањем многобројних британских јединица. Продором кроз британске линије поколебан је цео британскн офанзивни фронт између Каније и 2.000 метара внсоких планина Средњег Крита.

Берлнн, 29 маја (ДНБ) О жилавим борбама, које су довеле до заузимања Каније, главног града на Криту, ДНБ-у јављају н следеће поједнностИ: Најогорченије се борило за последње положаје Британаца, утврђени граднћ и планинско село Галатос. Јака одбранбена ватра ушанчених брнтанских трупа, жичане и природне препреке отежавали су