Osnovi fiziologije

УДНСАЊЕ ПО ПЗДИСАЊЕ 245

свакоме удисању свега 400—500 цм“; тако да до крајњих граница остаје могућност да се удише око 1000 смЗ више него при умереном дисању, а да се издише 1200—1600 см“ више него обично. Према физиолошким потребама, плућна се вентилација шири на рачун те обостране резерве.

У нормалним приликама, на крају једног издисаја остаје у плућима 2400—3200 цм“ ваздуха, којима ће се надодати на крају нормалнога удисаја 400—500 цме. Из тога је јасно да се плућни ваздух само делимично обнавља, и да,према томе, ваздух у дубини плућа није никада чист атмосферски ваздух, већ мешавина овога са оним који се налазио у плућима на крају издисаја. Та количина од 400—500 цм“, коју плућна вентилација промеће при своме ритмичноме раду, назива се ваздухом обичнога дисања. Горња подела плућнога ваздуха изражена је шематички сликом 50. Плућа су представљена једним мехом у потпуно раширеноме стању, које одговара стању плућа у најдубљем удисају. Мех се не може потпуно скупити и ваздух који тада остаје у њему одговара резидуалноме ваздуху. Мењање запремине плућа при нормалноме дисању представљено је у овој шеми кретањем горњега крила меха у границама обичнога дисања.

ПИ ЕДИ КОД ЖОЛИ

Слика 50. Шематички приказ разних ступњева плућнога проветравања.

У механизму гасовитих размена кроз плућну мембрану, непосредну улогу игра састав ваздуха који се налази у додиру те мембране, дакле ваздух плућних алвеола. Међутим тај ваздух нема састав издисанога ваздуха, а то с овога разлога: од удисанога ваздуха један део не доспева до у алвеоле већ остаје на путу који води к њима, у разним просторима у којима ваздух не подлеже променама (носни простор, гркљан, душник), тако да је издисани ваздух мешавина тога ваздуха, који није био у апарату за дисање у правоме смислу, и алвеоларнога ваздуха,

Дубина

удисања

и издиса– ња.

Састав издисанога ваздуха.