Osnovi fiziologije

Е | : 4 = УЗ и ћ == : 1

244. ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЛУЋА

то су душник и бронхије. На сваком краку те рачве причвршћен је један еластичан мехур од каучука (У): то су плућна крила. Манометар М мери притисак који влада у звону и који се може по вољи мењати помоћу славине А. На звону се налази бочни отвор С, затворен еластичном мембраном. Ако повучемо на доле мембрану 1, пошто смо претходно затворили славину, видимо да се мехури шире. То ширење скопчано је, разуме се, уласком извесне количине спољашњег ваздуха у мехуре. Ако почнемо враћати мембрану у њен пређашњи положај, мехури се смањују и истискују из себе извесну количину ваздуха. То ширење и скупљање еластичних мехура, произведено

Слика 49. на горњи начин, одговара удисању и издиА. славина; Г. цев која - = РВИ и ко Ба Оно је последица промена притиска у ·бронхије, које носе ела- ЗВвону, изазваних спуштањем и дизањем мемстичне мехуре У као бране 1. Кад се та мембрана спушта, заплућна крила; С. мем- премина звона постаје већа, па према томе брана којом је затво- и притисак у њему мањи, што казује манорена једна рупа на стапеном ров ОИ ем ар М. У мехурима пак влада атмосфербрана од каучука, пред- СКИ притисак, који је сада већи од притиска ставља диафрагму; М. у звону и који шири еластичне мехуре до-

манометар. кле год не буде био у равнотежи са њиховом еластичношћу. Супротно се дешава кад се мембрана О враћа у свој првобитни положај. У томе се састоји начело механизма проветравања плућа.

Ево неколико бројних података који се односе на проветравање плућа у човека:

При најдубљему удисају што смо кадри учинити, наша плућа садрже у себи око 4400—5300 цм“ ваздуха; то представља највећу запремину ваздуха што плућа могу примити. Тај ваздух пак нисмо кадри потпуно избацити ни при најпотпунијему издисају, већ само 3200—3700 цм>: тоје животна запремина. Према томе, после најдубљега издисаја остаје извесна количина ваздуха у нашим плућима, 1200—1600 цм", која се називарезидуални ваздух илиостатак. При нормалноме дисању, или боље, при нормалној плућној вентилацији, обнављање плућнога ваздуха не креће се до тих крајњих граница: не удишемо нити издишемо тако дубоко. Док до тих крајњих граница можемо да обновимо 3200—3700 цм“ ваздуха, у нормалној вентилацији обнављамо при

ава“ =