Otadžbina

ПРСЖ.ЛЕТИ ^АМ') приповијест грбаљска крајем XV. вијека. 1. Вјештица и поклон. Јесени годишта 1487 подране у Котор на пазар два тежака грбаљска, оба сјетна и невесела. Сване им на врх Тројице, те нрозорицом сљегну низ онај стрмени пут, што је у то вријеме био гори и стропотнији него ди је данас. Уз такви пут мало су разговора водили, но кад приспију на Мокру Плочу изнад Шкаљара, гдје им раздани, почне један другога запитивати, којијем послом слази у град. Мијат, по годинама млађи, иоче да прича први: Брате, дође ми синоћ зваће од суда, донесе ми га кнежев улак, да сам данас но сваки начин предањ, да ме о дебелу послу распитива; ако ли по чем не послушам, наредио је кнезу, да ми село изједе ораћега вола у глобу. Добри кнез придржи судски позов три дни, пак синоћ, таман кад се изувах да легнем, посла ми позивача с писмом и с пријетњом, да данас нодраним без чуда! Разбије ми се сан мислећи што -ћу суду ? Видим лијепо да ми је од некуд напасг, пак и кад ми не бп било вишега зла, доста ми је штете/, да изгубим овако ведри дан, кад свак сије, а ја се судим. На то ће ти Новак: — Домишљаш ли се, рашта ти је зваће ? ') Са особитом радошћу иоздрављамо и у ћирилнцом писаној подовпнн српске књшкевности нашега дичнога књижевника Стјепана Љубншу, за којега би се с правом могло рећи да је Његуш у прозп. Уредииштво ,,Отаџбине."