Otadžbina

102

ПРОКЛЕТП кдм

прелиј воду у једну жђеду да ни капи не погине, и хајде онако пуном жђедом од куће до куће, гђе је гођ бабе, и помоди сваку од њих, да умочи обје руке у ту воду, па кад се све изреде, опет преокупај њом сина у сунчани заход, већ му зде душе нахудити не ће. Ако ди по чем која баба не ће омочити руке, та ти је крвница и ископаница." Ја се тој басни од јада насмиј. Но тек Брђанин из куће, спонане жена да ме прождре, да идем по бабама и да им сдимам капе да перу руке. Не би куд-камо но окупах сина и пбх ваганом по седу, гђе је гођ бабе да се мије. Кад допрем Ковачевој кући у крај седа, изађе му мати; срдита и крвомутна жена, да те Бог укдони, смутида би за час барјак војске, и ако ми је пешто подадеко у својти. „А гдје си кренуо с том бљудом, рече као с шале, ади те је поп посдао, да диједиш водицу по домовима ?" Ја је задуду назови тетком и дијепо помоди да приступи као остаде сеоске старице, да опере руке : а она пуче на мене сваке јаде, пак по што ме обручи, умаче у кућу, а притвори врата. — А рашта те обручи, припита Новак, гдје је тобож биједиш, идн што не вјерује у машту? — Ко? Она! викне Мијат, вјерује, свеца ми, више него ди они Брђанин. Пуче на ме као бјесомучена: ,,Вуци се отоде, бруко и срамото, наведе те женина памет да удараш по селу, да се тобом пук руга. Боље да си рекао домаћици, да најприје обиште своја њедра, пак би нашда крвницу на очину пријекдаду. Понеси жђелу у тазбину, нека ти се најприје пуница испере, а за менеје дако. Вјештица не уди до миломе." — А умили ти се пуница? — прекине Новак. — Не ни перо, одповпједа Мијат, јер је тресијаше грозница у постељи, пак ми рече шура: немој се, бога ти, с боницом гријешити. — Те ти? — Те ја онако покуњен и подвитпјех ушију, на угасни дом. —