Otadžbina

ДЕШОКРАЦЦЈА

119

ћемо овде говорити, који тек мимогред баце такву једну примедбу, а за тим оиетиреко ње иредазе и пристуиају преставиичком систему. У њих таква примедба иема никаквог практичног значења. Но ми ћемо овде да се мало зауставимо на оним писцима или подитичким шкодама, за које је Русовљева мисао о преставништву бачено семе, које је у њИх нашдо свога земљшнта, те је никдо и даље се развидо, ма да они нису баш управо до истих закључака дошди, као Русо него су на његовим основима саградиди друге системе и пданове о политичком устројству. На њих се дакде морамо летимице обазретн. Ту пре свега налазимо једну врсту политичких писаца, који нису противни самој идеји иреставништва, који дакле преставништво не одбацују ма у коме облику и ма на коме основу, који га напротив држе за неопходну потребу у државном животу, али — и то је оно у чему се наслањају на нисца „друштвеног уговора" — они пресудно одбацују овакво преставништво, у томе облику и на тим основима, као што је оно данас у уставним државама нримљено. Они не ће никакво преставништво на „уображеном" основу некога путем избора учињеног ареноса воље. Они не верују у тај пренос воље, и потпуно пристају уз Русова, да је воља нешто, што се не може на другог пренети. Они хоће преставништво на са свим другој основи, а то је на основи федеративној, на основи дакле неких Фундаменталних самоунравних тела или кругова, биле то сад општине, окрузи, покрајине. Та дакле самоуправна тела, ти обележени друштвени организми ваља да буду јединице, које ће иреко својих одасданика бити заступљене у заједничком државном преставништву. Међу писцима овога правца без сумње стоји на првоме месту у најновије доба Еонетантин Ф^шнц 1 ) као ') Главно му је дело у томе обзнру: Б1е Ш<;иг1ећге Лев 81аа1еб а18 СггшкПа^е а11ег б^аа^зшббепвсћаД (Ее1рг1§ и. НеМеЊег^, 1870.). Уз њега могу се још напоменутп као главнији заступннцп тога правца: Аидиз); ЛУнНег, сИе УоШзуеЛгеШпд јп Беи1;зсћ1апс18 2икипЛ, 1852., БеуИ;а, Уо1к8Уег(,ге1;ш1д 1п 1ћгег ог^атбсћеп 2изат-