Otadžbina

ПОСЛЕДЊА ВИЛА

273

Кад сам устао, видим на неколико корака испред себе једну бледу слику, која ме жалостиво гледаше. Она бејаше тако промењена да сам је једва познао. Не бејаше више ни онога светлога круга у ваздуху око н.е, који је окружаваше при првоме појаву. Туника сва подерана откриваше њене лепе али умртвл>ене груди. Њене ноге беху у крви; руке без живости бејаху спуштене дуж њених мршавих бокова. Плаветнило њених очију бејаше се истрло, сузе су ископале бразде по њеним потамнелим образима. Несрећница се једва држаше на ногама, и као прецветали љиљан на својој преломљеној стабљици, изгледаше да се сагиба к земљи. — Шта ти хоћеш са мном? проговорим јој ја. — Пријатељу, час је приспео у коме нам се ваља растављати. Пре него што те за свагда оставим, хтела бих ти казати једно вечито збогом, мрмљагае она гласом жалосним, тужнијим него што је јесењи ветар. — Одлази ! Ах! Одлази! Повичем јој : вило лажљива, шта си учинила ти за мене ? Где су она добра, која си ми обећала ? Ја сам их узалуд тражио на моме путу. Где су она блага, којима ти хоћаше да обасипаш сваки мој корак? Ја нађох до сад само сиромаштво. Шта се учинило са круном, коју ми обећа ставити на чело ? На мојој глави је била само круна од трња. Куд се дела та сјајна пратња, коју ти мени обећаваше? Ваздашња моја пратња беху очајање и самоћа. Ти говориш о нашем растајању; али, ако ти ниси била геније туге, шта је онда икада било заједничкога између нас? Ах! Ако је истина, да си ме тражила свуда, и да сам свуда твојим упливом трпео, онда. одлази, и проклета да си, јер си сигурно зли дух. — Ја нисам ни зао дух ни геније туге, одговори она невесело; али је така судбина људи да ме не познају пре него што ме изгубе, да не сазнају ценити моја доброчинства пре него што прође време да их уживају. Пријатељу ти бејаше исто тако незахвалан као и остала твоја браћа. Ти ме вређаш или оптужујеш, а ја те