Otadžbina

274

ПОСЛЕДЊА ВИЛА

жалим. Доћн ће један тренутав, када ћеш ме познати, и хтећеш тада, ценом година које су ти још од Бога остале, да ме опет видиш само једнога даиа такву, какву си ме први пут видео. Ти захтеваш са горчином, где су она добра која сам ти обећала ? Ја сам одржала сва своја обећања; али ти, ти си их презрео, презрео'си блага која сам ти без одмора пуном руком расипала. Место круне, ставила сам ти на чело свежину, сјајност и ведрину пролећњег јутра. Место пратње дала сам ти љубав и веровање, наду и обману. Учинила сам ти да подносиш своју сиротињу тако лако и тако красно, да би ти многи могућан и богат радо дао у рармену своје дворе и своје изобиље. Твоју сам самоћу разбијала чаробним сновима. Учинила сам, да си сам своје очајање љубио; умела сам те опијати твојим сузама тако, да ће од сад твоја највећа несрећа бити, што не ћеш моћи плакати. Кад си ходио побуђивала сам около тебе симпатију и наклоност. Ти си сусретао само пријатељске погледе и братске руке; небо ти се осмехивало, па је и сама земља цветала под твојим корацима. Сад дела ти одговарај, шта си учинио с поклонима моје издашности ? Шта си уштедио од мојих дарова ? Шта ти је остало од толикога блаженства, које сам ји посипала дуж твојих стаза ? Ако ти ниси умео ништа сачувати, да ли за то треба мене да кривиш ? Ако ниси знао ништа уживати, да ли треба да мене за то окривљујеш? На те речи мене обасја нека спора светлост. Ја осетих где ми се нека завеса спушта с очију, и остах поражен од ужаса, видећн јасно своје властито срце. — Остани, ах! Остани, не одлази! повичем јој пунпм молбе гласом. Дај ми опет ова добра, која нисам познавао: моје се очи отварају иравој светлости. Дај ми опет љубав и обману; дај ми наново веру и наду. Учипи да љубим макар само дан, да верујем макар само сахат, па ћу те умирућц благосиљати, ма где ти била. Ах! Рече она, ја умирем. Зар ти то не видиш ? Погледај ме: ја сам много иодносила; и сад сам само сенка