Otadžbina

ПОСЛЕДЊА ВИЛА

275

себе саме. Ето ме већ поодавно неко непознато здо подгриза; некн је убиствени дах исушио моје кости и засушио у мојим грудима изворе живота. Ерв се не повраћа више у моје срце; додирни моје руке, па ћеш осетити влажност и смрзнутост смртну. Ипак да сп ти хтео, ја бих имадајош дуга живота пред собом. То си ти свирепи који ме убијаш пре времена! Потрошида сам своју снагу и умртвида своје ноге тебе пратећи. Узадуд сам модида за милост: ти си ми повикао: Оддази! И ја одох. Одох, изцрпена, задувана, раздирући своје хаљине на трњу крај пута, горећи своје чедо на припеци детњој. Ниси ми остављао времена да на ново вежем свој појас, до поновим цвеће своје круне већ избдедеде. Бадава ! Ако смо сусрели какав мирисима_ напуњени закдон какве тајне оазе, ја ти рекох: Погде ту је, срећа ! Пријатељу, ту ћемо ми наш чадор разапети. — Ти настављаше своје раздражено трчање и вуцијаше ме без милосрђа по сухим песковима. Има ди страсти, од које си ме поштедео ? Еда олује од које си предохранио моју гдаву? Кодико сам пута села, уморна, безвољна, готова да те оставим. Али незахвалниче, ја те љубљах, и кад си се ти зачуђен што ме више близу себе не осећаш, повраћао да ме позовеш покретом иди гдасом , ја сам се подизада и бдила над твојим стопама. Данас је све свршено, пријатељу, ја не могу вшне ! Моја се крв зауставља , мој се поглед мути, ноге су узете пода мном. Огвори твоја наручја, притисни ме на твоје груди; помоћу твога срца ја сам живот добила, за то бих хтеда да па твоме срцу и умрем. — Ти не ћеш умрети ! Повичем јој, ширећи моје руке да је загрлим; само ти, чудновато створење, реци ми један пут ко си ? — Мене више нема, рече она, ја бејах твоја младост. При овим речима, хтедох је зауставити, али она бејаше већ ишчезла, ина месту њеном спазио самнеколико прецветалих цветова, који су јој из косе попадали; ја их све подигнем ади не нађох ни једнога, да је сачувао икаква мириса. Жиљ Сандо. С францускога иревела