Otadžbina

278

ЛВДП МОНТЕГИЈЕВА 0 СРБИЈН

Србије до Цариграда, и са појединих обданака тога пута слала је кратке извештаје својим пријатељима и пријатељицама о градовима и народима кроз које је пролазила, о наравима и обичајима које је видела. Тим приликама потекла су она знаменита њена писма која бише најпре сабрата и печатана годину дана после њене смрти 1 1763 а потпуније их издаде чак доцније њен унук лорд Ворнклиф (1837), која писма по лепоти својој долазе међу прве радове епистоларне енглеске књижевности, као што их доиста енглески критичари и мећу на једну висину са писмима самога Валпола или Купера 2 Моја је намера казати коју реч о неким од тих писама, али је Леди Монтегијева писала и других ствари, нарочито песама којих се ваља сетити ма и узгред. По својим појетичким саставима Монтегијева долази у онај ред појета ком је најсавршенији представник Александар Поп, и који ред један данашњи историк зове редом „перчинских" песника, по аналогији онога израђенога ренесанскога стила у архитектури који се зове Перчински стил и који је цветао у исто време у западној Јевропи кад и та појезија. Као што је код тога стила зидарскога сав и неумерено обилни коврчасти украс (орнаментика) био на сиољним честима здања (на Фасади) а унутра остала хладна голотиња, тако се и код ове појезије полагало једино на спољну страну;, на технику а у садржини није имала ничега појетскога, њежнога или узвишенога. Појезија та развила се у Енглеској под упливом Француске царскокласичне песме и достигла је у рукама Драјдена и Попа до могућега савршенства. У Енглеској она није онако етикетна и аристократичка као у Француској али је задржала све друге главне особине свога извора; да је хладна, поучна, да се не обраћа срцу да га пробуди или ћуди да је поколеба него разуму да га упути на размишљање.

1 1<еМегб оГ 1ће г%ћ4 ћопоигаИе Г^аДу Магу "УУогиеу Моп4а^ие \упМеи <1игт§ ћег 4гауе1з т Еигоре, Аб1а ап(1 АМса и т. д.

2 вид. Сћашћег'8 Сус1ор. о? еп§1Ј8ћ 1Шега1иге I. стр 664