Otadžbina

ЛЕДИ МОНТЕГНЈЕВА 0 СРБИЈИ

289

да нам је цела наша стража била потребна да нас чува. А села су тако сиромашна да само сила из њих изгњечити може потребна срества за пут. Доиста јаничари нису имали сажаљења на њихову сиротињу, убијали су сву живину и стоку коју су могли наићи не питајући чијијемал; докле бедни сопственици не смеду да се помоле из страха, да не буду бијени. Јагањци истом ојагњени, гуске, ћурке све је падало без реда. Чинило ми се да чујем запевку Мегобоа за својим стадом. Кад паше путују још је горе. Ти угњетачи нису задовољни само да поједу све што сељаци имају, него, по што су насули своје бураге и бураге своје грдне свите имају још стида да траже оно, што зову зубни харач (1ееЉ топеу), плату за употребу зуба, јер су чинили част бедним сељацима што су јели њихова јела. Ово је до словца овако како вам причам ма да ће вам се чинити невероватно..." Поред свију намета и кулука, поред харача цару, спахији, везиру и т. д. које је српски народ плаћао неколико векова, без сумње је највећи терет падао од војске кад нутује и турских чиновника јер су та зла долазила изненада као ројеви скакаваца. Читаве чете одвајале су се из какве пратње или из главне војске која је пролазила и свртале с друма да пљачкају у оближним селима; и путници су сви разумели, за што су села српска обично далеко од пута и расејана по гудурама горским 1 и за што у оно неколико градова уз пут живе само Турци. У тим приликама није само сиромашно имање трпило, нису само поља попашена, жито утрвено, куће паљене, цркве рушене; него је и најмилија чељад отрзата из руку родитељских и продавата на пијаци цариградској као робље. У овоме су страдали нарочито Срби и Бугари, кроз чије је земље водио главни цариградски пут, и њихова деца

1 Визће^ип ер18{о1ае I. р. 20 „811; ешпг заере и4 ш8о1еп(;1ае &в(;и8^ие Тигсагит регие81ау1а ге&1а 8е зиМисап* 1п 1оса ау1а, ттив ЈегШ1а фпс1ат Ша зе<1 зесиНога теНогитдие ро88еввк>пе ро1;еп1;огЉи8 сеЛап*;."