Otadžbina

288 ЛЕДИ МОНТЕГИЈЕВА 0 ОРБИЈИ могу изразити Ваш. Велич. како сам дубоко била тронута овом пршшком. Ја бих им била платила из свог џепа, али би то значило дати само толико аги који би им узео тај новац без икакве гриже савести и т. д."

Каква нам се жалосна перспектива не отвара кад читамо ово писмо! Колико ли је наш бедни сељак испратио бадава на својим колима кроз своју земљу везира и паша! Колико ли је раније и додније преносио аустријских генерала и других арпстократа западних не познавајући их и не разумевајући њихов језик! И колико их је прошло кроз Србију не обзирући се на онога бедника што снуждено у дроњцима корача поред својих ајвана, гоњен бичевима јаничарским, док није пратио ову нежну госпођу коју је први пут видео да пушта сузу на његово боно срце. — — Доиста жена има благородније срце од човека. Балкански хришћани били су срећни, да још од тога времена до данас освоје симпатију путница енглеских. Докле се њихови људи већином поводе за материјалистичном и крвожедном политиком своје земље, дотле се оне издижу над тим нехришћанским погледима политике и у име човечанства, у име правде божије захтевају слободу народа. Ја треба само да сетим своје читаоце наших милих путница и пријатељица: Г-ђице Ербијеве и Макензијеве, г-ђе СтратФордове, г-ђе Керове, која у своме патетичноме предговору к преводу Ранкеове „Историје српске револуције" позива на крсташки рат противу Азијата јевропских, паинаше вредне суграђанке Елодије Мијатовићке. У писму 1 из Адријаноноља од 1 Априла 1717 јавља Л.еди Монтегијева једноме своме пријатељу ово: „Путем којим смо прошли од Београда довде не може самац човек лако проћи без оФицијозне пратње. Пусте горе српске прибежиште су хајдука који пљачкају по 50 у гомили, тако 1 БеМег XXVII.