Otadžbina

302

ДЕМ0КХ>АЦНЈА

у науди искршава и то питање: шта ће да вааш и ко ће да решава окда , кад се ствар ие тиче каквог појединог грађанског, кривичног и др. закона, но кад се тиче самога основног закона земаљског , а то је устава —■ коме ће ту онда да припада не обична законодавна , но уставодавна вдаст ? На то питање многи иисци на просто одговарају, да та власт не може припадати никоме другом до самоме народу неиосредно. Они не допуштају да може ма какво преставништво народно из основа шш у појединим опредељајима променути устав, а да се то све не иодвргне накнадном одобрењу или ратиФикадији самога народа путем општега гласања. Ту дакде опет наилазимо на мпсао непосредног народног законодавства само са том раздиком, што се то непосредно законодавство ограничава само на оне случајеве , где ваља да се реши и да се прими или измени основни, уставни закон. Дакде ту народ ваља свакојако да има непосредну уставодавну вдаст и у томе га, по мишљењу поменутих писаца, не може заменути ни сама нека посебна уставодавна скупштина (конститианта). Они који застуиају у опште у свему законодавству право народа, да непосредно о законима решава , ти са свим досдедно морају бити и за непосредну уставодавну вдаст народну. Али је значајно и занимљиво да такви писци, који као Лабуле, Мод и др. нису никако за непо■средну демокрацију, да они ипак у питању о уставу и уставним променама заступају и бране непосредно решавање народно у томе обзиру. На чему они то оснивају, зсако они то могу логички да сложе једно с другим? Доиста то није баш тако дака ствар. Мол 1 доказујући како и у репрезентативно-демократским државама народ сам непосредно треба да има уставодавну вдаст, био је принуђен да нризна како је преставништво народно збиља нека фикција, неко уображење; но он допушта ту Фикцију у обичним законодавним иословима, али налази да би се звало то уображење далеко терати, кад би се преставницима до1 §1аа1згесћ4 е1с. II. А11§етете АћзЈлштипд' стр. 818—322.