Otadžbina

ДЕМОКРАЦИЈА

315

у дрЈ г штву. Но да ли ће онп, који буду изабрани, доиста бити носиоди те суме разуда и правде? А ако опи то не буду, као игго може да се догоди, онда се брише сама основна мисао, само највише начело, на коме преставништво треба да почива. Где је дакле јамство, где је иачин и сигурност, да ће се доћи доиста до оне правде и истине, до онога разума, који по теорији доктринарној ваља у друштву да влада? Кад се дакле та теорија доктринарна из њене идеолошке магле, из облака, спусти доле на реално земљиште државног живота и политичких установа, онда се види сва празнина и неодређеност њена. Кад доктринари не признају никако вољу народну као извор права у држави, онда они отварају најшире поље субјективном мишљеау о томе, ко ће бити надлежан и способан, да определи, где је највиша иравда и највиши разум концентрисан. И они су доиста практично доказали, да њихово полазно гледиште примењено на преставнички систем не даје никаквог сталног научног мерила за оцену тога система. Да би обезбедили то> да ће путем избора доћи доиста прави носиоци друштвеног разума и друштвеие правде у преставништво, они су одмах поставили то пачело „да су извесни људи сиособнији но друт да траже и да нађу и открију истину, правду и разум", и отуда онда изађе са свим логично, да за вршење изборног нрава у преставничком сгроју мора да се тражи извесна „сарасНе" или „арШис1е", као што су они то назвали. Но по чему ће да се одреди та „сарасИб" или та способност, 1 за вршење најглавнијег политичкога права, а тоје права изборног? Зар ту није отворено поље субјективном мишљењу и самовољним онредељајима ? Ми ћемо у осталом још имати прилике да у течају ове расправе о томе потање проговоримо, кад дођемо на само питање о изборном праву.

1 В. о томе међу осталим Сиуег§1ег <.1е Наигаппе, Бе 1а геГогте раг1етеп(;а1ге е4 с1е 1а геСогте е1ес1;ога1е, Рапв 1847. стр. 228 и 9.