Otadžbina

314

ДЕМОКРЛЦНЈА

чином: у свакоме народу или у сваком организованом друштву има нека извесна сума разума и праведних идеја; но она је растурена и расејана у делићима по целоме друштву у индивидујима, који га састављају. Цељ је дакле преставништву то, да ту суму разума и правде, међу индивидује неједнако подељену, путем избора искупи, концентрише и доведе на владу. „Се 1111'оп арреНе 1а гергевепШгоп п'е8<; аи^ге сћозе дие 1е тоуен с1'агпуег а се гбзи1Ш... Себ! ип ргосбс16 па1иге1 роиг ех1га1ге с1и аеш с1е 1а босЈ616 1а га1боп рићП^ие, дш зеиЈе а <1гоИ с1е 1а §оиуегпег", вели Гизо. 1 Ово је дакле то ингениозно схватање преставништва, које су заступници доктринарне школе смислили н у коме мишљаху да су иронашли једино истинито начело, на коме се може преставнички строј основати и конституисати. Доиста та њихова теорија изгледа веома духовита и узвишена, јер коме не ће у први мах забљештати пред очима таква. мисао, по којој једино разум, правда и истина ваља да владају у политичком друштву — ко не би радо пристао уз тако лепу и племениту ствар? Ко не би желио, да у друштву збиља овлада нравда и истина? — Али кад се изближе загледа у дно те теорије, онда се види да је она сасма нејасна и мистична. Кад се суверенство у државп приписује некој идеји, идеји правде и истине, онда тиме још није ништа одређено за сам практичан облик те суверености, јер та сувереност у држави ваља да узме на се неки видљиви облик; тај разум и та иравда ваља очбвидно да имају своје органе, своје тумаче, који ће их изрицати и који ће имати моА да их остваре и изврше. Па ко ће сад да реши то, ио каквом ће се спољном знаку познати, који су најспособнији да видљиво престављају друштвени разум и друштвену правду ? Ко ће да реши ? По Гизо-у у неких се већ иретиоставља та способност по извесним знацима; а за тим преставнички систем путем избора гражи да искупи и концентрише суму правде и разума 1 Шв!. с1ев опЈИпев с1и Јгоиуегп. гергевепШл:? е! сЈев 1пзН(;и410пз роНИдиез 4. II. 10. 1едоп стр. 150.