Otadžbina

328

ПОЗОРПШТНП ПРЕГЛЕД

може заиста само „Добрила" звати! Што је ипак Добрила боља љубавница, него Миденко љубавник, то има захвалити само вернијем примицању њену Јулији, него што се Миленко нримакао Ромеу. Цисац као да је то и сам осетио, не назвавши свој комад обичним редом: „Миленко и Добрила", већ у галантном претпостављању госпођице „Добрила и Миленко". Па кака отмица! Миленков хајдучки пријатељ., што је пре неки дан убио једног момка само за то, што је од чељади Доброслављеве, тај исти заступа с момцима својпм пут потерп за отмпчарем, стоји са запетом пушком, па слуша мирно , како се Доброслав са својом пратњом закаиње усред његових пуних пушака, да ће се крваво осветити Миленку. Благо сваком ко верује! На послетку друга половина Добриле н Миленка нијевпше „Добрила н Миленко," већ је управо „кнез Доброслав", јер је он прави трагпчни јунак те друге половине. Још у првој половини истиче се тај облик на штету образа Добриле и Миленка, јер је он једини, која се противи састављању љубавника, док у Шекспира обе породице стоје између Ромеа и Јулије. — Ал већ је време замолити читаоце, да нам опросте толико споређивање Матије Бана са Шекспиром. Не беше нам на иноИ, да нас читаоци са свим разумеју сетићемо их на једну басну, о надлетању тица, у којој наддети орао све остале тице, ал уједаред се диже царић изнад орла (сакривен дотле испод крила његова), ликујући, како га је надлетео. Исто тако може номпслити Матпја Бан, да је надлетио Шекспира у — еФекту. Но да је и у томе писац „Добриле и Миленка" само царпћ орла, Шексиира, о томе се може сваки уверити, ко баци поглед на целокуани еФекат. „Добрила п Миленко" треба дајекао „Ромео и Јулија"песма љубави и љубав треба да је главна страст. За то је Шекспир највећи мах полагао на љубавне појаве, а појаве мржње само су као нека тамна основа, да ведрине светлијих слика љубави боље одскоче. Са свим противно у Матије Бана; да би мало забашурио своје царићко злоупотребљење Шекспирових крила, он је потање исписивао оне појаве, које је Шекспир замазао, а које је Шекспир израђивао, те је Бан замазао. Може л се н. пр. грђе замазати кака слика него што је Ромеово очајање замазано у Бана Миленковим калуђерењем, и може ли се што љуће осакатптп, него што је онај заносни монолог Јулијин, што завршује здравицом отрова, осакаћен чемерном појавом Добрилина спремања на венчање?! Па као што смо споменули, да је писац погрешио, што му се мржња његових јунака тек развија; исто тако, и још грђе је погрешио, што љубав до-