Otadžbina

П030Р1ШТНИ ПРЕГЛЕД

327

шини* пред Капулетом и то је оно, што узима оној појави између Миленка и Доброслава унутарњу вредност, ма да је с поља надувенија. Зар је толико понпжење требало, да уверп Добрилу о поштеној намери МиленковојР Колико је и у томе Јулија надмашила своју бледу копију : њојзи је доста једна нроста реФлексија: Ал' за што, уљо, уби брацу мог ? Он убит', уља, хтеде мужа мог, и т. д. •У Шекспира се та појава свршује, како Јулија поручује Ромеу, да он дође њој , у Бана одлази Добрила њему. Дошавши Мпленку у кућу, она приказује Шекспнрову дојкињу. Тек по трећем нозиву позна је Миленко по гласу. Па опда? — онда се обоје завере, да ће — у манастир. У Бана се љубавници калуђере, а у Шекспира — у Шекспира калуђери љубавниче. То понајочевидније означава размак између једног и другог. — И одоше у манастир, бар Мпленко. А Добрила ? 0,на није могла, отац јој заступа пут, да је уда силом за недрагог. Хм, хм! Добрила, која се знала украсти из куће, да оде Миленку у по дана, није могла умаћи у манастир, да је нико не види ?! — Тај наставак долази нам као да је за то додан, да писац добије прилику показати неколико н својих ситуација: да изведе пред нас већ и неки политични моменат, што је у Шексппра много краће; да нам изнесе трагичност отмице, тог прасрпског обичаја, што је навек био природна реакција против старешинске велевласти у задружноме животу; п да заврши крвавим сватовцем, те да тим сударним саставом смрти и сватова постигне и свршетак своје трагедије и вршак еФекта. У почетку тог додатка, друге половине Добриле и Миленка , још не може писац да се отресе успомена на Шекспира: Јулијин уздисај: Аћ, роог ту 1огс1, "№ћак Соп&ие 8ћа11 зтооЉ Шу пате "Ш1еп I, Шу Шгее-ћоигз тГе, ћауе тап§1ес1 И? Радња 3, појава 2. Зар ја да кудим господ^ра свог? Еј, где су уста, да ти милују Премило име, господару мој! Кад не би твоја љубав од јутрос ? — налазимо од речи до речи у устима Миденку, коме не доликује. Отмица је врло велика неспретност у овој трагедији и што се тиче замислп и начина, којим се догађа. Иа што та отмица? Зар није било много згодније, много паметније и природније задржати Добрилу код себе, кад му је већ дошла сама у кућу, кад већ не имаде срца одрећп је се, чему на послетку не беше ни крајње невоље. Такога шмокљана толико љубити,. та се девојка