Otadžbina

Б Е <Л А КУДИЦА

Давно је то бидо, ал' тек има још људи који се сећају како је наша иала Србија у оно време изгледала: путови како је богу воља! Да обиђеш целу земљу у накрст; пођи лево а десно, све ти је једно! Јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку... Бивало је те човек пође до прве варошице па се више и не врати кући... Просто: нестане га; питају људи, гдеје?шта је?.. Али све бадава!.. Човека нема, па нема! Чељад закука, село говори о томе два три дана, на опет ућути, а власт шта ће?.. Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?.. Вештица, вамиира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!.. Дођу нокладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута иљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира , а за некима се дрекавац све до куће дерао... Ет^ гштајте старога Николу о ' Белића, он ће вам се главом закл .и: да нема ноћи а да му не дође дрекавац... Чудна работа !.. Кућа му је некако сама за себе на пустоме брдашцу; с леве стране поток, а десно лужина... У Николе лепа сна, још чудније!.. Па вели, од како сам њоме оженио сина , нема вечера а да ми не доће. . . Ми вели таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у ОТАЏБИНД, (. 22