Otadžbina

834

БЕЛА КУМЦА

еелу... Е, не мож ' поднети! .. А опет не бих ти смео у то доба ноћи изићи на поље, па да ми жут дукат поелониш!... Него моја сна Стојна, она изађе; иа ваљда му нешто пробаје, врача ? Тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати задувана, као да је бозна неки терет потеглила — Е! хвали се Никола — баш сам срећан, а да нема ње, зло! Још би ми дрекавци и кућу оборили; бива, те и мој Золе провири на врата , ал онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе... Онда се све умири. Тако он то свакоме приповеда; има те му неки и верује, а неки му се и подсмехне.. . А он сиромах шта ће?... слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!.. 0 томе дрекавцу људи су свакојако говорили , али у опште сви г ,су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио... А о Стојни су износили, што већ није ни могуће! Као да је удрекавца и заљубљена!.. Боже мој, шта ти не ће људи изнети!.. Веле да више воли аега него и свога Зола, јер бива да јој дрекавац по две три ноћи не дође, отумари бозна, у друго неко село, онда је Стојна но вазда жалостива , нити гледа свекра ни свекрве , а Зола само што не угуши.... Е па какви су људи били, онаки и судови и путови... А школа ? Школа у оно време, једва је где и било. . . У целоме Аевчу беше само једна једина у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неоварбана, а по дуваровима се тек по негде видио траг од креча; а сваје^града била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа за ученике; у среди оџаклија, али на њој не беше прозора, осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре која је непрестано на огњишту горела. А та оџаклијца служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље"; онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. Па какве су школе биле онаки беху и учитељи: неки