Otadžbina

ђуудтј бранковни

373

минуо, затворио се у њу, иа је не хтеде никоме отворити док сам Ђурђе не дође. (1М(1.) Боље него икоји Србин Ђурађ је познавао сву тешкоћу политичког свог положаја и сву величину опасности за Србију. Које због те озбиљности тренутка оног, које желећи да даде и сам израза тузи својој за Стеваном , а ваља да водећи и рачуна о општој погружености, Ђурађ није хтео никакве свечаности приликом примања управе земаљске. „Н кв цјњквн ко господћскћнм окиушмв нл простртлта не кв^нде н сдоужкг сћкрћшнвћшн се о господкскон сддк1; не длств ннуесоже рефн , ш. кк мђсто сего квпдв риданвнин вв^доухв слишдлше се." (Кост. д). Него ииак тога се дана у двору деспотовом извршио један свечан акат. После службе божје великаши који су управљали земљом, војводе и властела која је дворска звања под Стеваном имала, искупила се у двору. Обичај је у внзантијској државној управи био, да кад нов владалац ступи на владу, сви дотадашњи управниди иоднесу му оставке. Овај обичај као да је био и у српској држави. На сваки начин кад се Ђурађ у палату вратио , онда му ириђоше сви, „нзне НДДћ ВеЦЈШН ПОСТДВДГСНН КИ\Оу П (>15ЖДМ1НМ, ПОДДСТћ кћсљкћ жћ^лв скож клљстћ к\ко. л г Бурађ, гледајући пред собом људе, који су већи или мањи део свога живота провели верно служећи Стевана, људе који су на бојним пољима и у државноме савету стојали чврсто уз Л.азарева сина, делили с њиме срећу и несрећу, људе какви су били велики челник Радич, војвода Витко, војвода Михаил, Ђурађ се дубоко потресао. Са сузама у очима, он им је изјавио да их све утврђује у звањима, која су и дотле имали 1 На овоме првом кораку Ђурађ се показао као мудар човек. Доказима скромности и побожног поштовања према спомену Стевановом он није могао а да не задобије многа срда од оних, која су за Стеваном туговала , а што је с практичног гледишта важније задобио је оне људе који су, 1 С ј > <кб сб пддубм келмгеиБ пдки нћсакомок слнк гего поддсте. К ост. д.