Otadžbina

про^ х ЛЕТИ К;АМ приповијест грбаљска крајем XV. вијека.

(Наставак) III ИСПОВИЈЕСТ По што је несретњи Мијат нешто изболио и ашвотом објачао, пошаљу га которски судници у Мдетке, да тамо притврди свједочбу, коју су му под мукама из устију извукди. Кад дође Мијат у Млетке, мјести да притврди свједочбу, поче да измиче: — Све што сам, рече, у Котору казао, гола је лажа, на коју ме наћераше опи безакони судници; Бог пм судио, као они мени ! Тад га Мдечићи баце у своје тамне избе, да не види биједа дана, ни ко му данимице пружа кору сјерчана хљеба; гђе би од смрада и влаге псето цркло. Осми дан дође и сједне код сужња један духовник, који му жалоснијем гласом рекне: — Мијате! дошао сам да вршим што ме црква дужи. Осудио те праведни млетачки суд на вјешала и у великој својој милости и доброти даровао ти живота до сутра у подне, да се од гријеха кајеш. — Ја се весељах, одговори Мијат, да ме је Бог довео гђе се право суди, пак се надах и себе варах да ће ме тобож ови старокућићи ослободити да дома идем. Кад хћах да запојем: благо мени ево ме; а ја закукај: леле мени није ме! Али свакако да им је проста крв моја, кад ме не ће мучити, но од једном смаћи. —