Otadžbina

394

ПРОКЛЕТН КАМ

— Немој тако, попе, за ране божје! викне Мијатовида да спила одјекне, но сам припиши по дну те књиге, да Мијат личи своју праву крв и рану смрт на кнеза Милоша ц на дванаесг сељана, које ћу ти ја нарећи, тер су га обиједили да је тобож једну злу душу, која му је дјецу јела у јаму турио; а ево ти три перпере труда, преко петраиљске и путбене. — Мичи се отоле, зла ствари, викне на њу поп. Не бих ја приписао из туђе главе, што не чујем од Мијата, да ми господар поклони Црмницу, то ли за те твоје шупље перпере. Оставио сам волове на баштини под тељигом, да нрије дођем у ову пустињу, да ти домаћина жива затечем п да га србдим; пак једва чекам да се иза дневи вратим, да ми ко оне рањенике не зајми; а ти ме заговараш и паговараш. Не ћеш да кривиш красте и злу срећу; јер им не можеш ништа, већ трпјети и разабирати се; пак би сад хћела да ти ја помагам потварати праве људе, да искалиш то твоје погано и отровно срце, жено богомрска да те анатема! — Кад то изрече обрати јој плећи, па окрену к Спичу, а Мијатовица за њим: — Чуј, попе, осгало му је једно чаме иза бабе Цвијете, (у кам се станила!) које ни пири ни вири, 1 ни расте ни преде; 2 но ако дочека оруже као што не ће, нагнаћу га клетвом и укорбом да освети оца, ако ће ме на та свијет млини мљети. Ону исту ноћ почне Мијату ропња. Жена му је врх главе држала зубљу повикујући: Куни кнеза и сељане, који су те суду облагали и господи омразили; ко зна да им једна од стотине не прионе! — Вуци се с крај мене, зли језиче, пушти ме да с миром умрем! Доста сте опанака раздрли, ђаво и ти, док сте ме овђе сутурисали. Није мени крив пи кнез ни сељани, него ти која ме омрази са свијетом. Свакому опрашћем, и онијема што су ме на муке метали у Котору, само ти не 1 Свијећа. 2 Кукурузов струк.