Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН историјски роман.

4. У који мах император заповеди да се отпочне свечаност, затрешташе трубе и ФанФари, граја у светини престаде као каквом чаролијом; борци, тркачи пешаци и коњици, гимнастичари и припитомљачи дивљега звериња, све ти то похита да заузме своје место, а то је било лако, јер су се ређали ње по својој струци него по цвету својих хаљина. На једној страни искупише се „модри" а на другој „зелени." Пред модрим стајаше њихов старешина који се звао „димокритос тон венетон," а пред зеленима стајаше опет „димархис тон прасинон." Поред свакога од ових партајских старешина , неколико корачаји позади, стајаше и по један „нотаријус," који у осталом није био само бележник својега друштва или секретар, као јпто би се по имену могло помислити, него у једно и песник своје партаје , који ју је својим стиховима одушевљавао на борбу, који је имао дужност да својим стиховима овековечи славна дела својих „стасиота" или партајских другова. На други знак који засвираше трубе испред царске трибине, одвојише се нотаријуси од својих старешина, изађоше до нред царску ложу, поклонише се императору ромејском, па онда отпочегае трку — утркивањем својих стихова.