Otadžbina

442

СТЕВАН ДУШАН

Најпре је декламовао модри песник па онда зелени. Шта се казивало у тим стиховима, да ли је у њима била само апотеоза великом императору, под којим су се давале тако сјајне трке, или је сваки песник доказивао да дотле у Византији не ће бити среће докле сви Ромеји не буду модри, односно зелени -— не умем вам казати. Историја је о њима само толико забележила, да су и модри и зелени стихови били нанизани у беспрекорне јамбе, који су могли задовољити и најстрожијег учитеља појезије. Међу тим по свој прилиди ни онда не беше појезија невино јагњешце, без икакве тенденције, јер тек што умуче зелени декламатор, а међз" стасиотима па и међу искупљеним гледаоцима диже се страшна граја. — Не може модро пашче док не уједе, па макар га самим слаткишима хранили! — зачу се Николин глас из гомиле. На то ће Јован с другога краја : — Па крезубе бабе не могу ни уједати голим дес нима. Зелени су јамби тако отужни, тако празни, да се на њих не може човек ни ражљутити ! — Ео ?! — новика неколико гласова у један пут пошљите ви вашега краснога нотаријуса најпре у манастир да још учи школу , па онда нека дође да натпева нашег славног песника! На тај глас наставило се још мало на обадве стране док стадоше звекетати укрштени мачеви, и ко зна да ли би и дошло до праве трке , да димократис и димархис не повратише на скоро мир уважењем, које је сваки имао код својих људи. По што се опет поврати мир, одвојише се нешаци од обе партије те се поравнаше у једну врсту код нарочите белеге. Сваки је притегнуо оба лакта уз тело тако, да му обе песнице стоје под брадом, и сваки избацио леву ногу а подао се целим горњим трупом у напред, па у том положају сваки само гледа укочено у свога старешину. Димокритос и димархис оборише у један мах своје