Otadžbina

косметици

473

Наше сељанке најрадије употребљују за ту цељ биље, ког сви дедови иди бар лишће мирише , као : босиљак, селен, калопер и т. д., и којим се обично ките и у недрима носе. На подобан начин употребљују и миришљаво цвеће: миришљав кукурек, љубичицу , ђурђевак, ружицу, кадивицу, карамфид и т. д. према сезону. Богатији свет служи се за мирисање скупим и уметнички концентрисаним парфимима. Из даљег говора видеће се, шта је лошије за здравље. ПарФими у миришљавим телпма или су природе смола иди ветрећих зејтина (уља) , п могу лако да се одвоје из бпља иди других тела , у којима се налазе ; но има п таквих , који брзо ветре, и врдо се тешко засебно одвајају. Благи парфими у опште не шкоде, осим ако се употребљују преко мере, нли у извесним нридикама. Јаки парфими могу да изазову многе нервозне појаве: гдавобољу, вртоглавицу, муку на стомаку, несвестицу и т. д. особито код лица на то ненавикнутих. Но има н таквих лица , која не могу да поднесу никакве ствари, и којима шкоди п најбдажији мирис, као мирпс од руже, од поморанџе и т. д. Но ако нриродни парфими , одвојенп из биља, у опште не производе бодесне појаве, да ли су тако исто безопасни и они уметнички парФими, које може да склопи нова хемијска вештина из разних ствари ? Не верујем. Многи оваки производи спадају у групу сдожених етера , а тн могу да изазову разне незгоде; а има их, који су тровање изазивали, као што је нитро-бензина, због чега је и избачена из финијпх парфпмерија. У избору нарФима мора човек обазрив бити. Многи писци сматрају као врло опасно , удисање ваздуха препуњеног мирисом од ораха, од зове у цвету, од конопље, од турчинка, невена и т. д. Но као што веди др. Ревељ не треба сматрати мнрис биља у опште , као апсолутно отрован, т. ј. да може да изазове појаве тровања у свакој придици, него као релативне отрове, што много зависн и од велике осетљивости особе, од њихове идиосинкразије и т. д. И за то не треба веровати оним историцима, који веле, да су се људи могли негда отровати преко намирнсаних рукавица, писама и т. д. Дакле треба сматрати као измишљотину, тровање цара Хенриха IV, папе Климентија VII и других исгоричких личности, за које се нрича да су у један пут пали мртви , кад су помирпсали мараме , рукавице намирисане. Отрови познати у старо време нису биди јачи од садањих; а међу миришљавим телима нема ни једног, изузимајући цијан-хидричку киселину, који би могао смрт задати, кад се помирише. Цијан-