Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

495

У врло дугачкој оригинадној припОветци, која се зове дивља девојка не налазимо опет ишпта дртго до љубав. Али је већ овде више живота и читадац налази неколико истииитих живих типова. А после је и приповетка написана лако, живо н занимљиво, те тако заслужује похваху бар са техничке стране. Приповетка на коју је потрошено доста рада п то рада марљивог у овоме је: девојку Ренату волу два младића, њен комшија Мирослав Борковић и њзн угатељ у иансиону, Рен. — Ренова љубав има више одзпва код н>е, и кад јој је Мирослав исказао своја осећања, она н>ега одбије. Међу тим љубав Рена и Ренате прелази обичне границе и како је Рен имао ђаволске појмове о части, тако на скоро долази за Ренату алтернатива или да се што пре уда за Рена или да остане у срамоти. Но Рен није нп миелио на какво венчање и Рената кад дознаје сав свој положај заверава се да ће му се осветити . Али место сваке освете, Рената се просто убија и то најпојетскије: на бесном коњу одјури до провале која је била у близини њене куће и стропошта се у ировалу заједно с коњем! Да употребимо стрпљење читаочево, па да му покажемо још К0 ЈУ приповетку. Ђеликаши \ ј великом граду зове се једна приповетка којој је морал исказан на крају у речима: да сиромах мора бити стрпљив да би могао сносити своју муку, а богаташ, по истој философији , да уме бити богаташем, мора имати разума, срце добро или — хладно, а душу племенпту или — никакву (како то?) Даље се још додаје: кад богаташ осиромаши он не може то да трпи, а кад се сиромах обогати он не уме да ужива! Ради тога морала, и може бити њему за потврду написана је сва прпповетка, и, не може се одрицати, написана је лепо, т. ј. вештачки. Вредпост нека јој цени читалац. А ево је. Јосиф сиромах књижевник заљубљен је у грофицу која и не мрзи њега, али опет нолази за своју прилику, а ЈосиФа остави да се забавља својом књижевношћу. Но ненамирено осећање гони ЈосиФа да како тако бпет освоји љубав грофичину. Да би дошао до богаства, он испроси врло богату стару и ружну девојку, која му доноси два мплиона и коју он ни најмање не воли и нн најмање се не устеже да јој сваком прпликом покаже како му је досадна. Покушаји његови да опет задобије љубав гроФичину — поједина места у том делу приповетке спадају до таке низине, да их никад не жрлимо више наћи у нашој белетристици — остају без успеха, јер се он за то био служио врло азијатском методом, и он, да би се за то осветио гроФици, лажно износи на њу така дела да се она на послетку разводи с мужем 32*