Otadžbina

502

ПОЗОРВШНП Ш>ЕГЛ.ЕД

Л.укрецијина; а сиракузанско вино, које је онако срца развеселил.0 и главе занело, то је оно нознато борџијинско вино, — Верна слуга Борџијина, црни Шпањолац, уједанпут замете кавгу. То беше шеретски тако намештено. Лепе госпе се поплаше и оду из собе. Кавга се утиша, јер мачеви им не беху при руци, него их беху отпасали у нредсобљу. Опет потече весеље. Удеси се једна иесма винска. Кор весело јечи. Али се сад стану мешати у њ, као да пспод земље долазе, нови гласови, најпре из далека а после све ближе, најпре тихи, па посде све јачи. Весели Млечићи ослушкују; али брзо окренуопету смеј и весеље. Ма чудна песма постаје све јача и све се боље разбпра. То бејаше црквенска песма, кадуђерским гдасом певана, песма укопна. Веседа дружпна улукне. Сад се уједанпут отворе велика двокрилна врата п укаже се прострака дворана, црно застрта, воштаним црквеним свећама осветљена, пуна кадуђера, у црним камидавкамаи мантијама, сцрннм маскама на дицу, који певаху тихо п тужно, страшну песму датинску. Још се смеју Мдечићи, мисдећи, да домаћица тера шаду и да су то мдаде госпе кадуђерски обучене; за то су и из собе онако утекде. Један ће прићи к једном кадуђеру, па му скине маску. II тад угдеда одистинско, каменито, сухо дпце кадуђерско. И веседа дружина обамре од страха. Сад се укаже на крају собе самртничке женска господска придика у црну свидену руху, здатну појасу н злаћеној дијадеми. Она стане на степенице од врата и гњевно и подругљиво повиче: Једи Н!ја сам ти оца отровада, знаш ди ти то Р— А твог сам брата удавила, и т. д. зовући поименице њих неторицу. II ви сад морате умрети, ви сте отровани. Ади ћете се хришћански сахранити. Мој отац, папа, дао ми је ове добре калуђере у послугу. Они ће вас исповедити. Погледајте! И кадуђери се одмакну, а иза њих у крају дворане промоли се пет мртвачких сандука, на свакоме записано нме будућег му становника. Отровани младићн, песмом калуђера праћени, пооддазе у своје гробове. Мртвачка се дворана затвори. — Лукреција остане сама, па онда угдеда Џенара. Д1енаро !" повиче, „зар ти мораш свуда битн?" Она није знала,дајеп он ту. Стане га модити, да узме противуотрова, од кога у њега још има. Џенаро извади стакленце и упита је, може ди оним и своје друштво спасти. „Не, мало је" одговори јадикујући у!укреција. Онда хоће и он да умре, рече, ади и она. Л.укрецијаму падне пред иоге: „Не убнјај ме, само тн не, Џенаро; ја сам твоја тетка" Тим горе! повиче он, „шта ди је моја мајка од тебе пропатила!" II прободе је; У самртном ронцу новиче Лукреција: ја сам ти мајка. Џенаро