Otadžbina

П030РИШН11 ПРЕГЛЕД

501

муж, зна га и весео је. Јер је његова љубомора пратила сваки корак њеи и видеда је и у Млецима у врту с Џенаром. Л.укреција удази бесно као Фурија, у собу херцегу и иште освету за срамоту, К0 ЈУ јој је, вели, учинила његова рита Ферарска. Хладно, мирно и подругљиво саслушавши је, одговара херцег: кривац је ухваћеи. Шта? цикне Лукреција, ухваћен и још жив! Умреће, одговори херцег хладно и даје јој на то своју владарску реч. На то намигне и Џенара уведу. Лукреција дрекне од страха. Џенаро прилази и проговара, ја сам кривац. Лукреција замоли мужа, да се с њим на само разговори. Па онда га стане молити и преклињати да кукавном лакоЈ^мном младићу живот опрости. Херцег је опомиње на своју реч, коју јој даде. Заклетве су, вели она за пук а не за владаре. М молбе, клетве, сузе, умиљавања и претње не помогоше ништа. Ван себе од бола пита најпосле мужа, за што не поклони живот томе младићу и за што јој толишну љубав не учини. „За то, што ти је љубазник", загрми сад језик љубоморнога мужа и оспе плаху кишу свију њених недела. „Твоји љубазници могу и од сада на која хоће врата к теби доћи — рече најпосле — али врата, на која буду излазили чуваће — целат." Али нека бира за Џенара отров или нож. Лукреција избира отров. — Донесу се два пехара, један сребрн, други златан. У златноме беше отровито вино, које ће она морати Џенару пружити, јер ако се маши да му сребрни пехар пружи, приправни ће јој џелат на један миг драгана покосити. — Кад Џенара опет уведу, учини се херцег благ, опрости му свеи напије му из сребрнога пехара; а Лукрецијаклонулом руком уточи Џенару из златнога пехара. Херцег одлази, а Лукреција виче: Џенаро, ти си отрован; тако ти Бога, пиј брзо из овог стакленцета; ово је противуотров, спашћеш се једном капљу. Џенаро не ће да пије, зна, взли, како је једном она једног кнеза отровала, давши му тако стакленце, да пије корсем противу отрова. Лукреција моли и запева очајнички, као мајка којој сина на смрт воде, и најзад се Џенаро склони да пије. Спасен је;али местодабежи, останена молбусвојих млетачких пријатеља, дајош једну ноћ у Ферари проведу на гозби једне Ферарске госпође. Ово је последња сцена дела. Лакомислени Млечићи поседали весело око господске трпезз, код сваког красна Ферарка; ту се једе, пије, шали ивесели. Ту је и Џенаро,*али сетан, замишљен и слабо једе и пије. Ту је и још један црни витез, Шпањолац, који се с Млечићима опријатељио, те га у друштво примили. Али је то- шпијун, повереник Лукрецијин, слепи роб њен за новац, за који он чини добро и зло. Он је једини трезвен и ништа не пије, и ако се претвара даје пијан. А цела ова гозба ништа друго није, до освета