Otadžbina

ВАСЛ РЕШ11ЕКТ

517

меие смешио, и то хладпо смешење остаде ми, као сироти, вечита утеха. Кад су га укопавали,- ишао сам и ја за сандуком, ал нраво за сандуком, но нисам плакао, нисам осећао значај те смрти; то сам осетио доцније. После укопа, одведу ме код чика Игне, и даду ми каФе с кифлом ; ја сам је слатко појео. Сутра сам тек осећао бољу, и то детињу. Одведоше ме тутору, у другу кућу; из наше куће разносили су све, што је ко хтео. Колико се сећам, чика Игња био је жустар, окретан старац. Васа већ онда није био код куће, већ је био катана, „хусар." „Иа како постаде хусар?" Кажу овако: Отац му је био престрог, Васа опет жив дсран. За најмању ситнарију га тукао. Ако учитељ каже да није знао лекцију, а он удри ио Васи ; ако се игра, ако се туче с децом, опет туци по Васи. Кад се већ сазнало да га ма за шта туче, лукава деца ишла су оцу на тужбу , ма да их није тукао. „Васа ме је тукао", то је доста, иа Васа извуче Ф .уру. И то тукао би га страшно. Када се чика Игња ражљути, он га узме обс~-а рукама за уши и за главу, дигне га у висину, па га пусти као јаје. Сретан Васа, ако се онда може подићи и нобећи. Онда побегне на таван, а тетка Сара, мати његова, одмах врата закључа, да га отац не може гонити. Једаред у шкрипу нобегне и попне се на грану на дуд, отац за њим, зове га доле, прети му, не ће да сиђе; отац узме пушку плаши га да ће га убити, ако не сиђе, Васо не силази; мати га моли, отац га светује да сиђе, а ја — не ће; на послетку отац да матери реч да га не ће тући, и на материну реч сиђе. Мати га је увек бранила, ал она не поживи дуго, умре. Сад настадоше по Васу* тешка времена. Васа тера своје, а отац своје.