Otadžbina

510

ВАСА ГЕШПЕКТ

ству. Кад би га каква циФра Фипапсијска у брошири иекла, устао би, па би се шетао но тавану тамо амо, као мачак, нрави тавапородни син свога оца. Ал је био иоштеп, ма да жесток; слагао пије никад, а то ће много рећи. Доста то, од родбине сваки му је био више мање особењак. 5 Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рсћи „решиект." Ако му се пије доиало, п опда „решиект", ако се ражљутио, ил иодсејавао, и опда „решнект". Тај „решпект" залеиио се за њега, и место Игње Огњапа постаде „Игња Решпект." Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца пазваше „Васа Решпект", и тај до смрти остаде. Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта. Умрво је годипу две носле мог оца; био сам оида још дете. Кад ми је отац умрво, тек сам наступио у шесту годину. Мог покојног оца, никад не ћу заборавити. Мати ми је пре умрла. Оцу ми је било преко седамдесет годипа. У очи оног дана, када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам. Оп је у кревету лежао, и најволео је, да га ја прочешкам. А ја, чешкаЈући га, гледао бих му у очи, хоће л' ми крајцару дати, јер увек сам крајцару ил две за то добио. Мој отац дозове ме к себи, до главе му станем, а оп сиромах метне ми суву руку на главу, и рече: „Само ми је жао, што не знам коме ћу тебе, сироче , оставити." Те ми се речи ужљебиле у мозак, нит ћу их икад заборавити. Отац заспи, уђе газдарица и изведе ме ван. У јутру пробудим се,чујем жубор, ларму, обуку ме, уведу ме у другу собу', а мој сиромах отац лежи мртав, већ и обучен. Гледим га, лице му се смеши, бог зна какве јс муке у том смешењу, на смрти", у ропцу нретрпео, ал то смешење пикад не ћу заборавити; чини ми сс, капда се па