Otadžbina

5 42 , ( 1уоклЕ<га КАМ >;: . Мијатовица сљедује. кјцо трдип-а: — Није у Мијатов рбд никад бивало тенца ни вукодлава одкад људи памте, већ ако се по ђаволу уметнуо у прабабу, што је била твоја кост! 1 А ево ми жива у Црмници богобрата Ђика Којичина, нак га куните на сребрну икону нека каже право како је мртву Мијату забб у палац под нокат, на обје ноге , трнову драчу, пак га потрбушке свалио у гроб, а врх њега гомилу за чоека висине , да не би почем излазио ако се буде натурио на ђедовну ујчевину. А ја, кукавица у плотини, лише онога црва 2 , ја бих једва дочекала да се претвори и ђаволом из пакла, тек да ти главе дође, а своју замијени! — Пак се обрати к сељанима и рече им: — А од вас, који се први маши мотиком да Мијата откопава, простријелила га суха муња из ведра неба, мртву му земља кости измећала, а врана му их у пештере пренијела ! Свакоме се годи срамота препирати се са женском главом, док један момак сломије мук: — Хвала, збиља Богу! Има ли на свијету тенаца, и могу ли нама живпјема пакостити? А стари се Радун подбочио на држало од шкљакуре, пак му одговори, по што се посагне и удари три нут заосапке о кам средњијем прстом, као да се о камену обије зло: — Бог ти, синко, не дао да обидеш има ли их, ни у стоиу да им станеш, ни да те њихова апа ошине. Било је у Спичу, за моје младо доба, седам брата у једној истој кући, сви на збр као лави, док један од њих премине на пријечац од покошљице на саме Петрове покладе, а роди му се посмрче негђе око цвијетне неђеље. Вјеште жене маторе 3 броје на прсге и находе да је родиља захватила ношњом комад десетога мјесеца. Пођу у нопа да завири у књизи, и нађе поп да су те године Петрове заузе превргле ље четири неђеље а Цвијети подвргли барем пет, пак рече, да дијете није ни доносче камо ли преносче ! Стричеви пиње, 4 тек да не одвоје синовчићу дијелак очевине, скоче на невјесту да је прождру, а она се , на ње зли пут од

1 Својта женска. 2 Дјетета. 3 Које иећ ае рађу. 4 Тврдида, нроизлази зар од иињега, иовца.