Otadžbina

ПГОКЛЕТИ КАМ

541

и суд иа легло! Но сад кад бијасмо без љега проживјели, а ми напани на горе зло! Ео ће боја с мртвијема?! Изађосмо из чисте памети ми, тобож јунаци, то ли не ће жене и дјеца, што им се Млјат по сву ноћ сњева. Не мили ми се дома поћи, јер кад куцпем на врата кутња, свако ми чељаде дохвати трострука грозница. Извели околни зборови пјесмице и подругуше, па ми тоне образ под очи, као да сам припасао куђељу. Но хајте да се видамо док смо још живи. Молимо суд да опрости што смо лудовали, а провидура богорадимо да пошље опет војску да снали Мијатову љешину, и обећамо му да ћемо јој бити при руци, да се ослободимо од ове нове клетие. А ковач сеоски: — Тебе је, кнеже, нешто из далека уболо, пак си ударио сгранпутидом. Нретворио се Безмијат тенцем, проклео га свети аранђео, јер је дига' на душу маиастир и калуђере, пак не хоће земља да га прими, но млита обноћ ка' јеииа, докле нас подави и село искона. Оставимо им суд и нровидура нека се прича живијема, ту му је доста посла, а ми се видамо од мртвијех по старинску. Посјецимо дсвет триовијех колаца гђе у таложини, 1 пак избодимо Мијату дробушину а гроб наспимо бобицом 2 и сравнимо га според земље, да се не зна гђе су га зачепрљали. Неки Радун од стотине љета, што је био некад манасгирски кухар, крвавијема очима од огња и дима, рече: — Није Мијата, ваистину, проклео арандио, но нас. Онјезди мртав виловита коња, а ми живи умиремо на ноге; а нека што нас људи по прсту кажују. Не хоће нико ни у млин ни на воду без нратиоца, а у дрва се задигне чета, као на војску. Којијем ћемо образом у Котор ? Но хајте док сте јошт живи по кбце, да од нас сутра ие буде отпатка ! У то дође од некуд Мијатовица раснлетена и у црну, и пуче па кнеза сваке јаде: — Није ти доста, крво, да си га у гроб сложио прије рбда и времена, права као апђела божијега, но му мртву надијеваш срамотна имена.. . А кнез кроза зубе: — Права ка' уже у врећи. . . 1 Гђе сунце не грије. 2 Обли камички иалик боба, што се на лазе иокрај мора. ОтдЏБИНА I, 35