Otadžbina

572

МИЛАН

моје дете!. . Та лиде ти је као лимун, као у мртваца!. . Једаше уплашена мајка а после га нежним, материнским гласом запита: — Милане, шта те боли?.. Где осећаш највише болова..? Милан показиваше својом слабом ручицом оно место које су Маџари четрјес осме године ранили. — Проклета жена!.. јецаше добра госпођа сама је своје дете убила! . .

Беше пролећни дан. На пољу по баштама и луговима мирисала је ружа а тице су на глас певале. . . Али у соби лепе Миланове хранитељке са свим је тужно изгледало: Црном чојом застрт астал, на њему гори велика воштана свећа и својим бледим зрацима осветљава мртво Миланово лице; чело његове главе седи у жалости погружепа мајка, и ћутећи посматра бледе цртице измученога лица. Сироче мало! тако младо, с.лабо нејако! . . А тако тужна историја ! .. Мала Габријела је своју луткицу у црно обукла, сузе јој теку низ лице, па само гледа кад ће се и књиге и она мала луткица којом су се играли занлакати. — Мати! Па зар Милан никада више не ће с нама играти ?. . — Никада више, јадно моје дете!. .