Otadžbina

миллн

571

„— Чекај моја мала луткице докле и Милан из школе дође, па ћемо се сви заједно играти, ручати и вечерати..." Тако Милан приповеда старим сенаторима а сузе му теку низ блеђано лице. — А имаш ли оца, Милане ?.. - Имам!.. Ох, да знате како је он опет добар, нпкад не дође кући, а да нам што лепо не донесе, само да видите какви вам ми лепих срари имамо : књижице све у златним и шареним корицама; па дивита, пера и плајвасова не мож их се од лепоте нагледати . . . Али се и отац наљути, кад нам опа друга мајка дође, онда не може ни да руча, и ио два дана само ћ} г ти. . . Толико је Милан о своме бићу знао. а оно друго остаде за н.ега тајна коју је и у гроб понео. . . Једнога дана кад су се деца пустила из школе; беше некако мочарно као шго обично у Фебруару бива — корачао је Милан пажљиво и хтеде већ прећи иреко једне раскрснице па да буде код куће; али га на ћошку задржа једна жена, ружна изгледа; нос ирчаст, јабучице и вилице јако развијене, очи са свим округле зверске, на први полегд могао си познати онај маџарско-монголски тип. .. Кад ју је дете угледало , оно сироче врисну и хтеде бегати, али му жена пе даде; дете се горко плачући отимало, али из њених коштаних руку није се ни маћи могло. . . На ту вику се скупише деца, а после дође и неколико људи, један међу њима, отмена изгледа човек, са својим озбиљним погледом посматраше најпре жену и дете па онда скоро заповедајући рече жени : — Жено, шта оћеш с овим дететом ? . . — Дете је, господине, моје.. . Ја оћу да га носим кући!.. Нек и он буде као и ја — просијак!. . А не господичић... Жена хтеде и даље пркосити, али је човек отиште а дете које је сво од стра и препасти дрктало, одведе оној лепој госпођи, његовој доброј номајци. . . Еад га је угледала сирота матн, она врисну: — Милане, теби је зло! .. Ти си блед!.. Ох јадон