Otadžbina

574

ДЕМОКРАЦ и ЈА

као што каже иовији иисад Стајн. 1 То самооиредељење то је сувереност иу томеје смисао оне зиамеиите изреке: 1а 8оиуегаше1б гб81(1е с1апб 1а паИоп. Огласивши иачедо иародие сувереиости Русо је осиовао уираво демократску науку о држави ал.и начин како је он то начело извео из „друштвеног уговора" очевидно је погрешан ; то је данас већ призната ствар и по томе ту већ није више ни нужно неко опширно побијаље. Цела мисао друштвеног уговора погрешна је, јер друштво као такво није ствар и производ лудске воље, но наиротив оно је ариродни факт, који је са самим човеком постао, пошто се оснива на самој природи човековој. Није нужно да се пењемо чак до старог Аристотела па да доказујемо да је човек „друштвено створење"; данашња природна наука испитала је боље и тачније но икада пре тога и саму природу човекову и показала је да човек по самоме своме створу има у себи друштвени инстинкт, по коме човек живи и мора да живи у друштву још пре, него што је о томе почео да размишља. То је Факт, о коме данас нико више не сумња и не спори. Дакле се друштво само по себи осннва на некој природној неопходности, а не на уговору; веома је добро о томе приметио Стајн 2 како та уговорна теорија „никако није опазила, да уговор, који она мора као по себи нуждан и неоиходан да призна, већ није више уговор." Па као што је погрешна сама мисао друштвеног уговора, тако је исто погрешно и само Русовљево схватање народне суверености, јер она је по њему аасолутна , а то значи онда на место апсолутне власти једнога човека метнути ансолутизам целине или управо већине над појединцем, а тоје тако исто противно појму истинске слободе и праве демокрације као год и владалачки апсолутизам. То схватање народне суверености као апсолутне оснива се међутим на једном општем историјском правилу, које нам објашњава потпуно, како је Русо могао да дође до тога 1 Бг. ^ог. 3 1 е 1 п , сИе Уегууа11ип§81ећге I. Тћ. 102. 1 У иав. књиеи стр. 6.