Otadžbina

606

СТЕВАП ДЛПАП

Зидови су онда зидани тако дебели, даје сваки нрозор био читава засебна собица. Уједномодтих прозора седела је једна млада у црно обучена госиођа која је нестрнљиио гледала у дворишта, да види који су то оглашсни гости. Кад се путници приближише толико да им је могла распознати лица, она пребледе на један пут, скочи са своје столице и викну: — Клеопатро! Једна слушкиња уђе из побочне собице и поклони се. — Трчи одмах великоме дворнику — рече госпођа грчким језиком — и реци му да што скорије овамо дође! Слушкиња оде. После неколико тренутака које је госиођа провела кршећи руке и нестрпл»иво ходајући но соби — уђе један старац у богатом извезеном руху, и ириђе те пољуби скут од широких рукава госпођиних. Она се међу тим беше са свим променила у лицу. У место самртпог бледила беше јој ударила сва крв у лице, око усана јој је лебдио усиљен осмех. — Ах, драги пријатељу, каква изненадна радост ! Знаш ли кога је огласила труба? — Светла госпођо — одговори седи двориик — ваљда каквога витеза, који... — Не, не — унаде му госпођа у реч — ногледај, оди у нрозор, видиш оног старца што се здрави са госнодом у средњем дворишту ? Велики дворник уђе у ирозор и погледа кроза стакло, па опда радосно викну: — Та то је отац Андопије! — Да, усиљаваше се госпођа да буде радоспа — то је честити духовник и учитељ нашег драгог Душана. Похитај му на сусрет, ирихвати га какосе пристоји тако дичном госту, и доведи га овамо к мени, јер једно сам жел»на да га што скорије упитам за здравље нашега светлог сина, а друго високо му краљевство још је у већу на га не ће моћи иримити одмах! —