Otadžbina

СТЕВЛМ ДУШЛН

609

Свс је то прегледао старад Андоиије иегеаквим тужиим свечаним погледом, но што се диже испред њега и последња гвоздена решетка која му је пречила улазак у упутрашње двориште краљевих дворова. Ко ће знати какве то усномене нагоне сузе на очи седоме калуђеру?... По што је наредио где ће га Адемани чекати с робљем, отад Андоније уђе у дворску црквицу да благодари Богу што га је здрава и читава довео у ГЈородимљу, и да измоли снаге за тешко дело, које је на своја слаба старачка рамена узео. У црквици га нађс велики дворпик. По игго се поздравише стари пријатељи, рече велики дворник. — А сад, оче Андоније, оди са мном, светла краљица те чека! Старац није могао својим ушима да верује, прекрсти се још једаред па изађе с дворииком из цркве. — Ко ме чека, велиш ? — Краљица главом. Видела те с прозора још у двориштима на мс нослала да те одмах к њој одведем, јер не можс да дочека час када ће те упитати за здравље својега драгог сииа Душапа! Отац Андоније стадс па ухвати дворника за оба рамена. — Верујеш ли ти у то, старче? — Ја ти пе казујем своја веровања, оче Андоније, већ опо што ми је заповеђеио! — измицаше велики дворник. — А позиајеш ли ти опо робл>е што сам довео, велики дворпиче ? — унита калуђср. — Нозпајем ! — одговори дворапип иа се саже да узабере један цветак у трави крај стазе. — А знаш ли, где сам их ухватио ? — Не зиам, ал. . слутим ! — Ако добро слутиш, оида ваља да мс одмах одведеш краљу, а не краљици! —■ Нс може бити — брапио се дворпик — краљ је у велмушком већу. Око њега је искупљена цела велика властела!