Otadžbina

610

СТЕВАИ ДУП1АН

Отац Аидопије тек нодиже очи у небо и склогш руке. — Благословен је онај који иде у име Господње! Мој дворниче, то је за ме највећа срећа што ћу пред целом великом властелом моћи да говорим са високим му краљевством ! — и оп се упути право на степепице од велике краљеве дворане. Узалуд га је одвраћао велики дворник, он би отишао непријављен, ал у један мах искрсну пред његаједнодевојче у господскоме руву и са расплетепом косом , које му је тако брзо ишло на сусрст, да је дворкиње које за љом иђаху несу могле стићи. Кад је угледа отац Андоније и он сврну са стазе којом беше иошао па право њој. — Свемогући иека благослови моју светлу краљевпу! Девојче му стаде љубити обе руке и држати их у својима , које су дрхтале као у највећој дрхтавици којом се грознпца почиње. — Шта ми ради браца, св. оче? — Здрав је , светла краљевно , и када сам иолазио сто иута ми је казао: Поздрави ми Душицу, поздрави ми сестрицу, оче Аидоније. Кажи јој из какве ме је двоструке несреће спасао милостиви Бог, кажи јој да мијесадајош сто пута милија него што ми је ире била, кажијој да ми је она данас једина утеха у животу! — Хајдемо у моту избу, оче Андоније — шапуташе сестра Душанова, којој па бледим образима почеше се сузе сустицати — јер не бих рада да пред слугама бризнем у нлач као мало дете ... а не могу дуже издржати.. . Отац Андоније се устезаше. — Ја ногађам твоје мисли — рече краљевна Душица — јер сам видела да си се упутио у велику дворану. . . Али заклињем ти се животом браце мога, који више волим него свој сопствени, боље је да најпре к мени сврнсш па да онда изиђеш иред краља! Сирота краљевна! Да је знала колико је сваки тренутак у том часу био важап за судбипу свега оиог што је њој драго било — она не би заустављала оца Андонија...

(Настапиће се).