Otadžbina

642

ПГЕ ДВАДЕОЕТ И СВДЛМ ГОДИНА

мисдио иије, да ће војевати против Мађара. Шта вишс, Мађари су зиади бечку војену вдаст приводети, да им је ова оних 40.000 војиика, о којима је мадо час реч бида, ставида иа расподожење, те је на тај иачин царска војска дошда нод уираву нашега непријатеља. Тих 40.000 војпика бејаху живи бедем, иза кога су Мађари мирно могди своју хоивидску војску сакупити, оденути и наоружати. А да шта би бидо, да иије пред нама стајада та војска од 40.000, која је бида спремна и свагда запета, и која је оиако љуто јуришада на наше станове ? А да шта би бидо, да су наши противници нама, иди још боље, да смо ми њима равни биди?! Шта би бидо са битком код Швехата и са Виндишгредовом и бановом војском, да није према њима стајао Кошутов „дандштурм," већ да је Мађарска влада ових 40.000 војиика из Бачке и Баната горе позвада? Да ди би, нитам, баи Једачић и само једну бригаду своје „јужие војске" саставити могао, да иије бидо нас, који смо највећу и најбољу мепријатељеву снагу о наша бојишта везади ? Но припреми нашој и по саставу наше војске, ми не имасмо способности за ОФензиву. У отвореним бачким и банатским равницама ми без коњице ни куд и ни камо нисмо престади. С тога иам је једино придичида деФензива (обрана). Ако и јесмо кад и кад нападали на непријатеља, као н. пр. код Ечке, на Темерин и Јарак, иа Неузине, и ако и јесте оно узорити наш јунак „кридати" Јевта Барајић, непријатељску динију прогрувао и у Кикинду ушао , то је ипак све бидо узгредно; јер би смо се о правида војна јако огрепшди, да смо с • уиуштадн у кећу ОФензиву. За то су они неправо имадн, који су војводи Стевагу замериди, што не нодази на ненријатеља. Иред јесен 1848 године био је непријатељ нешто учестао своје нанадаје на нас и ови су све љући те љући бивади. 11ои(|д је томе појаву овај: ведика се царска војска, којом је Виндишгрец заповедао, иоче кретати из Беча у Пешту. Дакде је нужно бидо ону војску, која је стајада у Банату и у Бачкој из тих иредеда кренути и ставити ју супрот царској војсци, која је из Беча додазида. Но пре тога ваљадо јејош Србе потући п потрти, да не би могди иза деђа досађивати мађарској војсци. У Бачкој беше нам, тако рећи зеница — Сентомаш, у Банату — Томашевац. Намера ми је, да опишем такав један нападај, и то онај на Томашевце; а у ту ће цељ нужно бити, да читаоцима најпре нружим потпуну, и кодико је могуће, верну сдпку томашевачког стана.