Otadžbina

664

КЊИЛСЕВПИ ПРВГЛЕД

доцније спдетка раг ехсеПепсе. Иза људи обично стоји ио пека рука која их шчепава оида кад се нико не би надао. Људи који су изгорели на морској дађи у морској пучиии, враћају се на сами дан и у сами час кад се у цркви венчава њихова вереница. Газговор нде леио, иа се тек иа један иут указује па ирагу нека личиост, која својом ирисутношћу упрепашћује и норажава све, и тада обично писац прекида прииоветку, па нрелази на друго, и опет вам ређа замршене, заплетене и нејасне ситуаиије... На кратко, и на жалост за нашу књижевност, роман је иун и препун тајних прстију, руку,мигова и т. д. и та чудноватост што вири из сваког момепта, та тајанственост што обавија целу радњу све до последњих листова то и чини те читалац може да прочита сав роман. Али кад ганрочита? „Ко год иије гадљив, мора бити љут". Не би га читалац пи прочитао кад би знао шта ће све бити. Ево иаправите овај опит: кажите човеку који је почео читати „Рукавицу" да је онај Остин Бертрам, доиста убио Буверија, да је он Јаспер Глосон, и да су иочетна писмеиа на рукавнци његова, да је крстић Алма добила од Клаудијине матере и т. д. — н нерв је нресечен, ромаи остаје гомила речи, нразна љуска, проста артија. Ко то не верује нека проба. А ако ко мислн да је то тако код свих ромаиа, тај нека у паметиијег пријатеља иотражи савета које ће ромаие да читаМи смо скромни у потраживањима према „Видов дану" кад је реч о разумевању нотреба наше књижевности, и ми не ћемо замерити његовим ромаинма, ни за то што у њима нема пикакве ФилосоФСке анализе сувременог живота, па пи за то што тако искључиво приноведају сриској публици енглески друштвени живот — али и кад дођемо до најниже мере потраживања и кад се усилимо да будемо најскромнији, онда онет морамо да жалимо нашу књижсвност, што се њена рђава половина обогатила, добротом „Видов дана" са пеколико иакарада (1о зау 1еав1) више.