Otadžbina

АЈДУК-ВЕЉКО

107

Тако засл.ужни Вук СтеФ. Караџић, прича почетак живота овога дивног и јединственог јунака у XIX веку. 1 Ми ћемо гледати да у кратко продужимо вегову јуначку борбу и да видимо љегову бесмртну смрт. Кад је ступио у ред бораца за слободу, љегово јуначко срце није мировадо; његов геније није му могао дозволити, да буде мдађи; његове су мисли високо дебдиде: срце га је вукло његопој постојбини, где су га јуначка деда очекивада, и где је име своје обесмртио. „Вељко замоди се, да му се да само застава и допуштеве да може купити својевољце: ништа му више није требадо да осдободн свој завичај Црну реку". .. „Није много потрајадо а дођоше о н>ему гдасови. И ако је мало људи имао, опседне некога бега у седу Подгорцу и натера га, да се иреда. Бега пусти с пратњом у Видии, само се најпре нзмева с њим са коњем и хаљинама, и узме му бдаго које је нашао код њега. 2 Посде искупи своје људе, постави међу њима барјактаре, буљукбаше, па и бинбаше, и ако и он сам беше тек млађи војвода. Од оне пљачке Вељко половину подеди међу своје људе, а половину иошље у Београд — у народну касу." 3 Посде овога Турци нападну на Вељка са повећом сидом, али се он опет уз пркос одржа у заузетој покрајини. Ноћу, изненада ударао је Вељко са својим чидим друговима на Турке, и викао: „Веж'те Турци, ето Вељка," и свуда је победе одржавао. Тако он за кратко време очисти сву тимочку крајину и настани се у Неготину, као командант тога краја. Он је предетао од Бање и Књажевца (Гургусовца) до Неготина и Текије и није дао ни једном Турчину да се скраси на српској земљи. 1808 г. по што је разбио видинске Турке, био је признат и од сената и од Кара-Ђорђа за војводу. 4 1809 године, када су Срби на три стране ОФанзиву (напад) предузеди биди, и када је безмртни Синђелић онако сдавно на Каменици погинуо, Вељко се није тада на томе месту десио. Он у то време са 5000 људи удари на Турке код Мустај-пашинепаланке (Беде или Ак-Паланке), и разбије их, а у повратку и Белоградчик освоји. * 1 Даница 1 и 2 каига издаје Вук Караџић 2 Медаковић Данило у својоЈ „Новјесиици српског народа" (књига III.) вели: »да је Вељко тада задобио 800 д. и 2 зобнице цванцика и талира. Дукате задржи за себе, једну зобницу подели својим друговима, а другу пошље у народну касу (стр. 209—211.) 3 Леополда Ранка историја српске револуције, српски од Стојана Новаковића. I део, страна 130 и 131.

4 Повјесиица српског народа од Дан. Медаковића, књига III, стр. 209—211.