Otadžbina

142

СОЛУН

којој сам набројао на бедемима до 36 тонова; колико сам чуо (јер нисам имао прилике сам уверити се), ови су топови жљебни 12. Фунтовне. Батерије су све управљепе једино на море. С горњега града, који је на брду с источне стране, надвишава се сва варош, но из ове се и не види град горе; осем тога, овај град може доста сдабо учестовати у борби на предтерену Вардаркапије, но са тога што је у непосредној близини, ии пуних 400 мет ' и сам надвишен годетним Хортјан брдом у дио Еиреч Кјеја, — овај је град и сва обрана Солуна, ствар врло пепотпуна. Некодико зрна бачених с Хортјан брда у град, довела би га брзо да се преда; а с овога брда иде и једним жица слатке воде за варош. Ово је дакде брдо живот и гарнизону и самој вароши. Ближе штогод о граду и наоружању нисам могао дознати, но још сам толико чуо, да овде има до 300 тобџија. А тако исто узалудно сам пропитивао и о моралној страпи ове вароши; овде као да је све у опадању; свеје заузето својом личиом бригом. Осем малих школа турских и грчких, — ја пе дознадох ни за какав други већи завод или јавну научну збирку, а један језујитски пансионат за децу „с оријента" покрај вароши, са монахињама у чудноватим белнм капама — више ме је ражалио но обрадовао. Нема ни трага од живота онога, који Солун заслужује по своме положају на мору, на добром пристаништу у дио Суеца и у дно најбогатијих долипа Балканскога нолуострва. У Солуну се данас само но метежу оссћа да је он на средокраћи од толико народа и живота. Све је овде остављено за будуће, као што и читава ова земља нема ништа друго осим славне прошлости и будућности, којој Фатално доћи мора. (Наставиће се.)

ЈАих. ј^ИК, И^ИЋ.