Otadžbina

књижквни пгаглвд

157

да је губитак за српску књижевност што у њој изидази Ламартинова историја жироидиста. Али се ие можемо баш ни много радовати такој књизи. Не можемо за то, што су нам једнако нред очима ненамирене много прече потребе књижевне. Док се те потребе не намире, изгледа пам као издишно све друго. Ако није излишно, у најмању руку иије потребно. На прилику, непознат преводник даје нам први део Љшартинове историје жирондиста, и даће нам још некодико књига док не сврши цело дедо. Имаћемо дакде у некодико свезака историју „мадог броја људи" (тако веди сам Ламартип) који су пре осамдесет година, у земљи далеко од паше, хтели да ураде ово или оно. А немамо још једнако историју нашег народа, па ни историју од нашег осдобођења до данас, па ни расправа о животу наше браће под туђинском владом, па ии расправа о данашњем стању нашега народа у погдеду економском, хигијенском, морадном и т. д. Док свега тога нема, дотде нам једнако све то треба, и док нам то тако еминентно треба, дотде нам није на радост ни историја жирондиста, ма да јује написао Ламартин. Није то ни најмање срећан правац у књижевности, кад ми имамо и историју жирондиста и јакобинаца Француских ире него што имамо историју „првих жртава" паше народне реводуције; кад имамо романа „из еигдескога друштвеног живота" више него што их имамо из нашега друштвеног живота. У интересу наше књижевности депо бисмо модили наше књижевнике, да прво номисде на ово, па посде подносе своме „милом роду" своје умне носдове. 0 самој књизи немамо још много рећи. Пред нама је за сада само први део, у коме је испричана нсторија револуције до законодавне скупштине. Главна радња и жирондиске и јакобинске нартије долази тек доцније. Чекајућн на даље свеске, још само морамо напоменути да је дело у српском преводу изгубило врло много од вредности коју има у оригинаду. За Францускпм оригиналом српски нревод једва потапкује, и не једно место, не једна силна реч или израз, остали су у српском преводу тако бледи, да не могу српском читаоцу ни издалека да представе оно што у оригиналу значе. Ми признајемо да Љгмартина и није лако преводити, али смо опет у праву да данас тражимо од наших преводилаца много више пажње, него што је ноказао преводилац ове књиге, апосде и у нашој књижевности већ има нревод „Париза у Америци", „Емила" и т. д.